olovo

ISTINA O MILOŠU IVANOVIĆU

olovo | 25 Avgust, 2012 23:57

 

Драги рођаче Остоја (Ивановићу)
(ИСТИНА О ЖИВОТУ И ЖИВОТНОМ ПУТУ МИЛОША ИВАНОВИЋА)

       Изузетно ме је дирнуо твој прилог на овом блогу у коме пишеш о својим сећањима на мога оца, Милоша. Мој отац се није много дружио са људима и није одржавао везу са родбином. И поред тога, ето неко га се сећа. Он је живео у сталном бежању од своје прошлости која га је прогањала кроз ноћне море и никада није хтео да прича о њој. Тако ни ја, његов син, не знам много о његовој прошлости. Ипак, покушаћу да довршим недовршену причу о мом оцу.
     Милош Ивановић је рођен у селу Понијерка од оца Марка и мајке Јованке (рођене Крчо). Које године је рођен, то је била стална полемика између њега и његове старије сестре, Илинке. Он је тврдио да је рођен 1922, а Илинка да је рођен 1925 године. Сећам се да се мој теча Перо, Илинкин муж шалио да је вероватно Милош у праву и да су њему подвалили да се ожени старијом девојком.  Црквене књиге су биле спаљене током Другог светског рата, па никада није било могуће поуздано утврдити које године је Милош рођен.
     Прекретница у Милошевом животу се догодила током рата. Мислио сам да је то било 1942, али највероватније је Остоја у праву када пише да је то било 1943. године. Наиме, наш народ се вратио у свој крај из бежаније и тада су дошли усташе у Понијерку. Повезали су Србе и почели да кољу. Мој отац је са својом породицом чекао везан да буде заклан. Одједном дотрчаше један Хрват, Марко Чаја (мислим да је родом из Кладња) и два Муслимана који су имали високе чинове у усташкој војсци и наредише да клање стане. Дали су Србима оружану пратњу и ставили их на воз за Зворник где ће моћи да пређу Дрину и оду у Србију.  Усташки војници су гледали у Србе и коментарисали како би их радо поклали, али им не дадоше стартшине. Ето, у сваком роду постоји и човек и нечовек.
      Тако се Милош нашао у Србији. Прво у Врњачкој Бањи, па у Аранђеловцу и на крају у избегличком центру близу Београда. Током рата је завршио електричарски занат. Милош је био мали растом и мајстор код кога је учио занат га је наговорио да каже на попису избеглица да је рођен 1928 тако да га ниједна војска није мобилисала.
Крај рата је дочекао у Београду као електричар. Након безмало три године служења војске (где је добио чин водника) радио је у фабрици мотора у Раковици, затим у институту Борис Кидрич у Винчи и на крају у институту Михаило Пупин на Звездари.. .Када сам касније у животу сретао инжењере који су радили са њим у неком од два института, сви су ми говорили да је "Миша винклер", како су га звали, најбољи мајстор у граду ѕа винкловање електромотора и трансформатора.
Иако није учествовао у рату као војник, трауме које је тада задобио ће обележити читав његов живот.  Јако је ретко причао о томе, углавном када га је посетио неко из родног краја. Ноћу се будио ознојан, понекад са узвиком.  Шта је сањао, могу да предпоставим. У Босну је залазио најдаље до Бјељине где су једно време живели његова сестра и зет, Илинка и Перо. У родни крај се никада више није вратио, чак ни када му је умрла мајка за коју је био изузетно везан. Сестре, Јеленку, која је живела на Дрецељу и Рајку, која је живела на Загајници па у Оловским Лукама, је видео још два или три пута до краја живота. Сестру Веселенку, која је живела у Очевљи изнад Вареша је видео само једном након четрдесет година. Његов брат Војин нас је посећивао понекад.  Иако никада није настојао да одржава везу са људима из своје предратне и ратне прошлости, када би год неко дошао из старог краја у посету, Милош и га обасипао питањима о разним људима и местима. Једино сам тада могао да чујем да каже по нешто о ратном ужасу кроз који је прошао.
Милош је до те мере бежао од своје прошлости да је чак говорио чистим екавским наречјем, користећи "бре", а никада "болан" или "бона". Као да је рођен у Београду. Људи који га не знају, никада не би помислили да је родом из Босне.
Оженио се мојом мајком, Радмилом (рођеном Ђорђевић) 1962. године. Пет сати пред крај те године сам се ја родио. Милошева мајка, Јованка је тада била јако болесна, практично на умору. Када су јој јавили да је Милош добио дете, рекла је "Сада могу мирно да умрем". Скончала је неколико месеци након мог рођења.
Овде почиње моја животна прича, али ово није прилог о мени, него о Милошу. Рећићу само да сам завршио електротехнички факултет.  Стигао сам близу магистратуре, али никада нисам магистрирао,  јер сам се 1993. године оженио, а 1994. одселио за Канаду (Ванкувер, Британска Колумбија), не стигавши да магистрирам.  Ваљда сам пошао очевим стопама, па сам за ових осамнаест година посетио стари крај само једном.
Милоша је јако потресао онај безсмислени рат деведесетих година. Историја се за њега поновила. Људска глупост се поново показала на делу и Милош је поново проживљвао свој погром из Понијерке. Наша кућа је била пуна избеглица из Олова и Оловских Луку. Било нас је и по десет у стану од четрдесет и осам квадратних метара. Спавало се по поду на јорганима. Милош није био као нека наша блиска родбина која је живела у Београду и рођеној браћи и сестрама из Босне говорила "Наш стан је мали. Идите у избеглички центар." Није нам сметала родбина, него људска патња. Ја сам се оженио и нисам имао где да заснујем породицу. 1994. године сам се упркос  очевом противљењу и очајању одселио за Канаду.
     Отац и мајка су ми први пут дошли у посету 1998. године. Милош није могао да поднесе ову средину. Не зна језик и не може ни са ким да поразговара. Говорио је да му у тој самоћи навиру нека ружна сећања и да жели да се врати у Београд. Вратио се након месец дана.
     Други пут ме је посетио 2000. године. Поново је био несрећан, али се у њему развила велика љубав према млађој унуци Софији. Та љубав га је задржала у Канади. Стално се играо са Софијом, водио је у парк бар два пута дневно, увече је успављивао.  Једно вече крајем септембра 2000. године, након целодневног јурења са Софијом, пожалио се да га боле зуби. Не схватајући да је то знак инфаркта, ја сам му обећао да ћу га сутрадан ујутру одвести код зубара. Те ноћи је имао тежак инфаркт. Хитна помоћ је стигла брзо, пружила му прву помоћ и одвела га у болницу. Није се више будио. Умро је након пет дана, 2. октобра 2000. године. Сахрањен је у Канади, у месту Сури, код Ванкувера. Испратили су га супруга Рада, син Ненад, снаја Јована и унуке Анастасија и Софија. Тиме се завршава прича о мом оцу, Милошу Ивановићу.


                                                                                              Nenad Ivanović, Vankuver – Kanada
                                                                                              nenadi@yaho.com

PORTRET LIKOVA (TEKST I FOTO) | Sledeći | Prethodni | Komentari (0) | Trekbekovi (0)

Komentari

Dodaj komentar





Komentar će biti proveren pre nego što se objavi.

Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb