olovo

NASELJENA MJESTA U OLOVU

olovo | 22 April, 2010 12:20

Ajdinovići, Arapovača, Bakići,  Berisalići, Boganovići, Brda, Bukov Do, Čude, Čuništa,  Dolovi, Drecelj,  Dugandžići, Glavično,  Gornji Drapnići, Grabovica, Gurdići, Jelaške,  Kamensko, Klinčići, Kolakovići, Kovačići, Krajišići, Križevići, Kruševo, Lišci, Magulica,  Metilji, Milankovići, Olovo, Olovske Luke, Petrovići, Ponijerka,  Ponor, Prgoševo, Pušino Polje,  Radačići, Rečica,  Rijeka,  Slivnje,  Solun, Stojčići, Šaševci, Vukotići, Žunova. 

PISMA

olovo | 22 April, 2010 09:59

 

Selo Ponijerka, 2008. godine

Здраво, Неђо!

        Морам признати да се нисам јавио када сам први пут видио твој сајт, али слабо стојим са временом. Надам се да ћеш разумјети. Пошто високо цијеним твој подухват настојаћу да помогнем колико могу. Рачунај с тим. И вјеруј да ми је јако жао што још нисам у пензији па да се томе посветим потпуно.

         Не могу рећи да сам богзна како упућен и да имам много контаката са нашим људима, али ако бар једно име спасим од заборава, труд ће имати смисла.

        Мислим да умријети није страшно, а бити заборављен – јесте!

       Јављаћу ти се повремено, кад имам нешто да ти саопштим на колико-толико систематизован начин.

      Почећу од себе, логично је, а и најлакше:

     Остоја Ивановић, рођен 10.03.1950. у Понијерци од оца Стјепана и мајке Радосаве, рођене Жугић (са Брда)

      Основну школу завршио у Понијерци (4 разреда) и Олову (5-8 разреда), машинску техничку у Зеници и машински факултет у Мостару.

     Радио кратко, између Техничке школе и факултета у Олову (пилана), а по завршетку факултета у Зеници па у Витезу.

     Из познатих разлога отишао из Витеза у Београд у јануару 1992. и радио у Првој Искри до 2000, а од 2000. и сада у Војнотехничком Институту.

      Оженио се 1977. Слободанком Златковић (1953) из Беле Паланке, наставницом српског језика (љубав из студентских дана).

      Имамо двоје дјеце која су рођена у Зеници:

      Кћер Татјана (1977), завршила економски факултет, удата, има два сина. Живи и ради у Београду.

     Син Миљан (1982), завршио електротехнички факултет, живи и ради у Београду.

      Ето, мој драги Неђо, то су ти сува биографска факта, а ти о мени, вјероватно, знаш још много тога.

       Него, да те не замарам вишком података, волио бих да ми се јавиш и кажеш који подаци су ти потребни и да ли те интересује само задња миграција или и оне раније?

       Ти си, сигурно, више од мене у контакту са доста мојих рођака, а ја ћу ти набројати неке са којима можда ниси па ти кажи кога да ти ближе "опишем":

    Дубочанин Перо и Миланко (Г. Дрецељ), Зекић Славко (Меорача), Макитан Новица и Добрица (моја "браћа по матери"). Добрица је, на жалост, умро у Братунцу,  Станишић Лука-Лујо...

         Толико за овај пут, други пут ће бити више. 

         Поздрављам те.


        Моја и-мејл адреса је: ostoja.ivanovic@gmail.com


 Учионица на отвореном, Понијерка, 1961. године (Учитељ Стојан Васиљевић из Крушевца (Србија)

         Драги  Остоја,

        По ко зна који пут сам се увјерио да ни случајност није случајна, као што ни сам живот није производ случаја. Пошто то проучавам, али не у домену научне фантастике, већ суште, опредмећене збиље, сами је Бог хтио да се ти први јавиш, јер си највреднији, најпаметнији и најсавјеснији, од свих наших земљака и вршњака који живи у мом сјећању. Узмимо примјер, када смо били ђаци, директор школе Џаферагић Муниб, док смо сви још на постројавању, држао је лекцију из ђачке етике са нагласком на кога сви треба да се угледамо. Рекао је, дословно, сјећам се и боје гласа и акцента, овако: ''Треба да идете стопама Ивановић Остоје, а не стопама Вијачкић Анте...''. Ето, видиш да се сјећање у мени, још као живо креће.

         Углавном, не волим да причам о себи, то говоре моја књижевна, истраживачка и друга благодарна дјела. А Бог увијек зна чије масло у кандилу гори...

        Добро си схватио методолошку матрицу за прикупљање материјала о Србима из Олова. Сви ми подаци требају: завршена школа, гдје ради, дјеца, фотографије, пословбни и сви други резултати, телефони, гдје живе, породичне прилике; онако како си ти написао о себи, из моју дубинску књижевну и истраживачку попуну, јер ја овом послу прилазим са пуно љубави (а посао у којем нема љубави и знања дуго траје и никад се не завршава).

        О Добрици знам, али ми треба његова фотографија датум рођења и смрти... 

        Новица је навраћао код мене, у ЈПШ ''Шуме Републике Српске'', када је долазио из Аустралије. Хтио је да направи уговор са директором о преузимању отпада (биомасе) из шума и да се направи огромна брикетара....Знам да је био у Београду...Али, и о њему ми требају подаци или е-маил адреса, јер је свијет село у малом... Дубочани ми, такође, требају...Зекићи, сви... Често сам у Београду, али не стигнем да све посјетим. Тамо је и Славко Жугић, Миливоје Вуковић, Мико Томић, а у Шапцу их има највише...Када би ми сви послали податке као ти, лако би било. 

        У ствари, ја имам уређаје за ''узимање документације (лап-топ, скенер, камере, диктафон), али за то би ми требало да уђем у сваку кућу, што је неизводљиво. Зато сам се одлучио на прављење блога за прикупљање материјала о Оловским Србима. Ту идеју, углавном сви поздрвљају, али се мало ко одазове савјесно и темељито, као сарадник. Часан примјер је наш земљак примаријус др. Љубомир Медић из Зворника, др Миливоје Вуковић из Београда, Ратомир Којадиновић и Богдан Боровчанин из Бијљине.

        Као добромисленом и праворјечивувом човјеку Бог ми је испунио све жеље. Слава му. Као дијете, саљао сам да изнад наше Понијерке летим умјесто на метли – на великом перу. И, ето, постао сам књижевник, издавач, истраживач, чији чланци, трактати и есеји се (као што је ''Свето сиромаштво'', ''Сарајевским Србима кратка рука туђег завичаја'', ''Профитери – пауци рата'' и други читају...Све  се то можее наћи на мом блогу и разним сајтовима. Још из мајчине утробе осјећао сам жудњу за причалаштвом, али не оним које је лажно, са инфлацијом ријечи и које пустоши душу.  

         Хвала на јављаљу и сарадњи, твоје писмо сам малчице уредио и објавићу га на блогу заједно са овим одговором, како би били сабирно сочиво за све наше. 

        Пале, 22. 04. 2010. године

                                                                    С душом у ријечима, Недељко Жугић!

 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb