olovo

Danica Žugić, Ponijerka

olovo | 24 April, 2010 07:47


 
DANICA ŽUGIĆ

Danica Žugić (rođena Tomić), je svima nama ostala u sjećanju po pravljenju melema za čišćenje rana, ali i brže zarastanje, kao i smolanica za uboje, ali i po tome da su sva djeca, kada su išla u školu i vraćale se kući, prolazila pored njene kuće. Svima je nešta davala, od dobre riječi do iscjeliteljskih melema i smolanica, ali i vaskršnjih jaja. 
Mi djeca, često smo se igrali lopte na Potkući. 
Meni kao piscu, ostaje u sjećanju kao pomajka, jer me zadojila (a i mnoge je druge)… Kada se nađeš u toplom krilu zavičaja, da bi poletio u svijet, treba od majke ili pomajke početi. Tako se možeš za sve vezati, ali tako da letiš. Odatle u nama altruistička dimenzija, nezasita ljubav prema čovjeku.
Možda se mi, Ponijrčani, po tome i prepoznajemo.
To  sam upjesmio:

Đurđevdan
(dan za radovanje)

Svježe jutro,  nebo puno sjaja,
vazduh treperi, zemlja diše.
Sve što živi radost ga spaja,
a razigranu djecu najviše

Najveća  zemaljska čarolija
je Đurđevdan ispod sača
nebeskoga, a ta magija
slađa je od svakog kolača.

Tada su najopojnije trave,
zato je Đurđevdan slava stoke;
svi seljaci svijeta ga slave,
ljekovite trave stavljaju u fioke.
Када сам видио Даницу на овој слици, осјетио сам непоновљиви утисак шљивовог пекмеза. Кад се заиграмо "лопте" на Поткући и изгубимо сваки осјећај када је доста па мртви уморни попадамо по трави, изађе Она са кришкама "преко цијелог хљеба" намазаним шљивовим пекмезом. Спас. Хвала ти,тетка Данице! Остоја Ивановић.
NEDOVRŠENA PRIČA  O MILOŠU IVANOVIĆU 

U Beogradu je živio  jedan naš  zanimljiv čovjek. Možda  nisi nikad čuo za njega. Zvao se Miloš Ivanović, sin  Marka i Jovanke, dakle , rođeni brat pok. Vojina Ivanovića. Mogao bi biti 1928.godište.
On je, vjerovatno u ljeto 1943, otišao sa nekom partizanskom brigadom i kraj rata dočekao u Beogradu. Bilo je to poslije Sutjeske, naš narod se tada vraćao iz bježanije ili „muhadžera“, a bili su , uglavnom, po srpskim romanijskim selima. Moji su, konkretno, bili na Vučijoj Luci kod Janka Sekule.
Ako se dobro  sjećam iz Dedijerovog „Dnevnika“, a sada nemam vremena da provjeravam, našim krajem, na sjever, je prošla 5. vojvođanska.
Elem, našao se amidža na kraju rata u Beogradu i tu i ostao. Završio električarski zanat i elektro-tehničku školu i radio u atomskom Institutu  Vinča.
Oženio se između 1961. i 65. i ima sina Nenada. Žena mu se zove Nada. Divna žena, dolazila je u Ponijerku sa Nenadom dok je Vojin živio u Ponijerci.
A zanimljivo  je da Miloš nikada nije došao u  Olovo i Ponijerku. Ni na radost ni na žalost.
Vidio sam ga jednom 1990, u Aranđelovcu, kod moje tetke Slavojke (Milankova i Perina majka).Prepoznao sam ga  po stricu Vojinu, liče kao blizanci. On je mog  strica Marka prepoznao odmah, a nije ga vidio od 1943. kad je ovome bilo 6 godina. Nevjerovatno!
Pitao sam ga zašto nikad nije dolazio: ni kad  se ženilo, ni udavalo, ni rađalo, ni sahranjivalo. Rekao mi je da se bojao kako bi reagovao kad bi sreo nekog od komšija koji su sve  Ivanoviće, 17 čeljadi,  2 puta povezali i poveli na klanje, ali je Bog htio drugačije.
Negdje 92. ili 93, kada je u Srbiji bilo jako teško, Nenad je otišao u Australiju. 95, ili nešto kasnije Miloš mu je otišao u posjetu i tamo umro.
Na ETF-u u  Beogradu postoji prof. Nenad Ivanović. Na internetu sam mu gledao naučne radove, ali nigdje nema ličnih podataka. Moram vidjeti da li je to rođak koji se, možda, vratio iz Australije. U tom slučaju bih ovu priču dopunio, jer mora biti ispričana. Sa stricem sam imao dogovor da ga posjetim, ali je to odlagano i stric umrije.
Eto, takvi smo, nemamo vremena jedni za druge, pogotovo, ako nam ništa ne treba. A dragi  su kao zdravlje, kad ih izgubiš-shvatiš šta si imao.  
Београд, 22. април, 2010.                                             Остоја Ивановић 
  • Ovo je sjajna priča, koju treba dopuniti po dubini vrlo neobična, čak i za romansijersku obrdu. Hvala ti Ostoja, kao i tvojoj supruzi, koja ti je pomogla na uređenju ovoga teksta. Dogodine, kada bude skup Olovčića u Zvorniku, obvezno da se vidimo. Nedeljko!
_____________________________________________________________________________
 
PISMO MILOŠEVOG SINMA NENADA, AVGUST 2012.
 
  
Драги рођаче Остоја (Ивановићу)
(ИСТИНА О ЖИВОТУ И ЖИВОТНОМ ПУТУ МИЛОША ИВАНОВИЋА)

       Изузетно ме је дирнуо твој прилог на овом блогу у коме пишеш о својим сећањима на мога оца, Милоша. Мој отац се није много дружио са људима и није одржавао везу са родбином. И поред тога, ето неко га се сећа. Он је живео у сталном бежању од своје прошлости која га је прогањала кроз ноћне море и никада није хтео да прича о њој. Тако ни ја, његов син, не знам много о његовој прошлости. Ипак, покушаћу да довршим недовршену причу о мом оцу.
       Милош Ивановић је рођен у селу Понијерка од оца Марка и мајке Јованке (рођене Крчо). Које године је рођен, то је била стална полемика између њега и његове старије сестре, Илинке. Он је тврдио да је рођен 1922, а Илинка да је рођен 1925 године. Сећам се да се мој теча Перо, Илинкин муж шалио да је вероватно Милош у праву и да су њему подвалили да се ожени старијом девојком.  Црквене књиге су биле спаљене током Другог светског рата, па никада није било могуће поуздано утврдити које године је Милош рођен.
       Прекретница у Милошевом животу се догодила током рата. Мислио сам да је то било 1942, али највероватније је Остоја у праву када пише да је то било 1943. године. Наиме, наш народ се вратио у свој крај из бежаније и тада су дошли усташе у Понијерку. Повезали су Србе и почели да кољу. Мој отац је са својом породицом чекао везан да буде заклан. Одједном дотрчаше један Хрват, Марко Чаја (мислим да је родом из Кладња) и два Муслимана који су имали високе чинове у усташкој војсци и наредише да клање стане. Дали су Србима оружану пратњу и ставили их на воз за Зворник где ће моћи да пређу Дрину и оду у Србију.  Усташки војници су гледали у Србе и коментарисали како би их радо поклали, али им не дадоше стартшине. Ето, у сваком роду постоји и човек и нечовек.
       Тако се Милош нашао у Србији. Прво у Врњачкој Бањи, па у Аранђеловцу и на крају у избегличком центру близу Београда. Током рата је завршио електричарски занат. Милош је био мали растом и мајстор код кога је учио занат га је наговорио да каже на попису избеглица да је рођен 1928 тако да га ниједна војска није мобилисала.
Крај рата је дочекао у Београду као електричар. Након безмало три године служења војске (где је добио чин водника) радио је у фабрици мотора у Раковици, затим у институту Борис Кидрич у Винчи и на крају у институту Михаило Пупин на Звездари.. .Када сам касније у животу сретао инжењере који су радили са њим у неком од два института, сви су ми говорили да је "Миша винклер", како су га звали, најбољи мајстор у граду ѕа винкловање електромотора и трансформатора.
       Иако није учествовао у рату као војник, трауме које је тада задобио ће обележити читав његов живот.  Јако је ретко причао о томе, углавном када га је посетио неко из родног краја. Ноћу се будио ознојан, понекад са узвиком.  Шта је сањао, могу да предпоставим. У Босну је залазио најдаље до Бјељине где су једно време живели његова сестра и зет, Илинка и Перо. У родни крај се никада више није вратио, чак ни када му је умрла мајка за коју је био изузетно везан. Сестре, Јеленку, која је живела на Дрецељу и Рајку, која је живела на Загајници па у Оловским Лукама, је видео још два или три пута до краја живота. Сестру Веселенку, која је живела у Очевљи изнад Вареша је видео само једном након четрдесет година. Његов брат Војин нас је посећивао понекад.  Иако никада није настојао да одржава везу са људима из своје предратне и ратне прошлости, када би год неко дошао из старог краја у посету, Милош и га обасипао питањима о разним људима и местима. Једино сам тада могао да чујем да каже по нешто о ратном ужасу кроз који је прошао.
       Милош је до те мере бежао од своје прошлости да је чак говорио чистим екавским наречјем, користећи "бре", а никада "болан" или "бона". Као да је рођен у Београду. Људи који га не знају, никада не би помислили да је родом из Босне.
     Оженио се мојом мајком, Радмилом (рођеном Ђорђевић) 1962. године. Пет сати пред крај те године сам се ја родио. Милошева мајка, Јованка је тада била јако болесна, практично на умору. Када су јој јавили да је Милош добио дете, рекла је "Сада могу мирно да умрем". Скончала је неколико месеци након мог рођења.
      Овде почиње моја животна прича, али ово није прилог о мени, него о Милошу. Рећићу само да сам завршио електротехнички факултет.  Стигао сам близу магистратуре, али никада нисам магистрирао,  јер сам се 1993. године оженио, а 1994. одселио за Канаду (Ванкувер, Британска Колумбија), не стигавши да магистрирам.  Ваљда сам пошао очевим стопама, па сам за ових осамнаест година посетио стари крај само једном.
        Милоша је јако потресао онај безсмислени рат деведесетих година. Историја се за њега поновила. Људска глупост се поново показала на делу и Милош је поново проживљвао свој погром из Понијерке. Наша кућа је била пуна избеглица из Олова и Оловских Луку. Било нас је и по десет у стану од четрдесет и осам квадратних метара. Спавало се по поду на јорганима. Милош није био као нека наша блиска родбина која је живела у Београду и рођеној браћи и сестрама из Босне говорила "Наш стан је мали. Идите у избеглички центар." Није нам сметала родбина, него људска патња. Ја сам се оженио и нисам имао где да заснујем породицу. 1994. године сам се упркос  очевом противљењу и очајању одселио за Канаду.
      Отац и мајка су ми први пут дошли у посету 1998. године. Милош није могао да поднесе ову средину. Не зна језик и не може ни са ким да поразговара. Говорио је да му у тој самоћи навиру нека ружна сећања и да жели да се врати у Београд. Вратио се након месец дана.
      Други пут ме је посетио 2000. године. Поново је био несрећан, али се у њему развила велика љубав према млађој унуци Софији. Та љубав га је задржала у Канади. Стално се играо са Софијом, водио је у парк бар два пута дневно, увече је успављивао.  Једно вече крајем септембра 2000. године, након целодневног јурења са Софијом, пожалио се да га боле зуби. Не схватајући да је то знак инфаркта, ја сам му обећао да ћу га сутрадан ујутру одвести код зубара. Те ноћи је имао тежак инфаркт. Хитна помоћ је стигла брзо, пружила му прву помоћ и одвела га у болницу. Није се више будио. Умро је након пет дана, 2. октобра 2000. године. Сахрањен је у Канади, у месту Сури, код Ванкувера. Испратили су га супруга Рада, син Ненад, снаја Јована и унуке Анастасија и Софија. Тиме се завршава прича о мом оцу, Милошу Ивановићу.


                                                                                  Nenad Ivanović, Vankuver – Kanada
                                                                                  nenadi@yaho.com

PORTRET LIKOVA (TEKST I FOTO) | Sledeći | Prethodni | Komentari (1) | Trekbekovi (0)

Komentari

Ponijerka

Nijaz Karavdic | 05/01/2011, 22:11

Jojo citam ovo i sjecanja naviru;naravno lijepa.Pozdrav iz Ponijerke Nijaz Karavdic

Dodaj komentar





Komentar će biti proveren pre nego što se objavi.

Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb