olovo

ДР МИЛЕНКО КРЧО

olovo | 28 April, 2010 12:03

     

   

Milenko Krčo  rođen je 14.02.1939. godine u Ponjerci, opština Olovo, od oca Krčo Jefte i majke Glogovac Spasenije. Osnovnu školu završio je u Olovu 1957. godine, a srednju medicinsku u Tuzli 1961. Medicinski fakultet upisao je u Sarajevu 1961. godine, ali je 1962. prešao na Medicinski fakultet u Novom sadu, gde je i diplomirao 31.01.1967. godine. Nakon fakulteta odlazi na odsluženje vojnog roka gde je stekao čin potporučnika 27.06.1968. Čin poručnika dobio je 1.12.1972., a ubrzo zatim i čin kapetana (22.12.1972.). Nakon odsluženja vojnog roka vratio se u Olovo gde je radio kao upravnik Doma zdravlja sve do 1971. godine.

Specijalizirao je epidemiologiju u Medicinskom centru u Tuzli, a specijalistički ispit položio je 7.05.1976. Iz Tuzle prelazi u Zavod za zdravstvenu zaštitu Medicinskog centra u Somboru gde radi kao načelnik epidemiološke službe. Maja, 1979. godine završio je  kurs „Preventivno medicinska zaštita u opštenarodnoj odbrani“ na Bledu.Magistarski rad na Medicinskom fakultetu u Sarajevu odbranio je 26.07.1982. godine.U Institutu za KVB u Sremskoj Kamenici radio je od 1981. godine, kao šef Zavoda za epidemiologiju, a od februara, 1995. bio je šef epidemiološkog programa u Centru bolničko epidemiološke informatike do odlaska u invalidsku penziju oktobra, 1996.Veoma uspešan na poslovnom planu, još uspešniji na privatnom. Oženio se Milicom Marinkov iz Kovilja, sa kojom ima sina Srđana (rodjen 1970) i ćerku Spaseniju (1972). Bio je divan suprug i otac. Imao je brojne prijatelje koje je cesto okupljao u svom domu, uvek voljan da sasluša i pomogne, spreman na šalu, pesmu i igru. Još kao veoma mlad (sa svega 35 godina) teško je oboleo, te se uz pomoć porodice borio sa bolešću sve do kraja života. Umro je 25.01.2000. godine, sahranjen je u Kovilju, pored Novog Sada.Bila je privilegija biti njegova porodica.

DR RAJKO ŽUGIĆ

olovo | 28 April, 2010 05:27

 

 

        Rajko Žugić je rođen 1953. godine u Brdima, kod Olova.
        Osnovnu školu završio je u Olovskim Lukama, a srednju medicinsku školu i Medicinski fakultet u Sarajevu.
        Poslije završetka fakulteta radio je u Domu zdravlja u Olovu, gdje je bio i direktor.
        Specijalizirao je medicinu rada.
        Sada je vlasnik specijalističke ambulante medicine rada u Kozluku, kod Zvornika.
        Poznat je po blagodarnim djelima podarenim narodu, i kao ljekar i kao čovjek. Po tome je jedan od najboljih ljudi rođenih u Brdima, kod Olova.
       Njegovu bigrafiju, dopuniće pacijenti i narod.

EPISKOP LONGIN

olovo | 26 April, 2010 09:58

 

    ЕПИСКОП ЛОНГИН
       
     Епископ америчко-канадски
     Митрополије НОВОГРАЧАНИЧКЕ

        Лонгин (Момир) Крчо рођен је 1955. год. у селу Крушчању, општина Олово, од родитеља Станоја и Анђе рођене Јовановић. Основну школу је похађао у Оловским лукама, да би затим завршио Богословију ''Св. Три Јерарха'' у манастиру Крка. Примио је монашки завет мале схиме као ученик петог разреда богословије.
      Монашење је извршио тадашњи епископ далматински Стефан 1975. год. Исте године рукоположен је у чин ђакона, а затим и јеромонаха. Они који су пратили духовни и интелектуални развој, једног од најбољих у генерацији, нашли су за сходно да младог јеромонаха пошаљу на даље научно образовање и духовно усавршавање. Тако је монах Лонгин упућен у Московску духовну академију од 1975. до 1979. године, да би исту завршио са степеном кандидата богословља.
Након студија службовао је у Епархији зворничко-тузланској као секретар Епархијског управног одбора и администратор 1. и 2. тузланске парохије. 1983. год. постаје суплент у Богословији ''Св. Три Јерарха'' у манастиру Крка.
       На Сабору у мају 1985. год. изабран је за викарског епископа моравичког. Хиротонисан је 20. октобра 1985. У мају 1986. год. изабран је за епископа аустралијско-новозеландског, где је остао шест и по година. Поред служења на огромној територији Аустралије старао се за подизање нових цркава и истицао у раду са омладином. Владика Лонгин је посебно био познат као борац за јединство српске цркве.
       На Сабору 1992. год. на молбу Његове Светости патријарха Павла, владика Лонгин се примио дужности епископа далматинског. Боравио је у манастиру Крка и предавао у Богословији. По благослову патријарховом путовао је у Канаду и Аустралију, где је прикупљао помоћ за страдални српски народ. После пада Републике Српске Крајине владика Лонгин са Богословијом из манастира Крка борави на Дивчибарама код Ваљева. Помагао је епископу шабачко-ваљевском Лаврентију у епархијским пословима, а заједно са епископом горњокарловачким Никанором радио је на хуманитарној помоћи избеглицама.
       Одлуком Његове Светости патријарха Павла постављен је за његовог помоћника у администрирању епархијом америчко-канадском Новограчаничке митрополије у јулу 1997. год.. У мају 1998. год. постављен је за администратора америчко-канадске епархије, а у мају 1999. год. је изабран од Светог архијерејског сабора за сталног епископа америчко-канадске епархије Новограчаничке митрополије. Владика Лонгин је устоличен на епископски трон америчко-канадске епархије 14. октобра 1999. год.. У име патријарха Павла и Светог архијерејског синода, устоличење је обавио митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.
Од тада епископ Лонгин успешно води ову епархију на задовољство Српске православне цркве и верујућег надода.
    

NEDELJKO ŽUGIĆ, biografija sa bibliografijom

olovo | 25 April, 2010 15:48

 

 

NEDELJKO ŽUGIĆ

BIOGRAFIJA SA BIBLIOGRAFIJOM

 

        Nedeljko Žugić, pjesnik, romansijer, izdavač i novinar, rođen je 20. januara 1952. godine u Olovu, gdje je završio osnovnu školu (1968), a srednju (1971), Višu socijalnu školu (1978) i visoku - socijalni rad (1982 u Sarajevu. Nadalje se školovao po pravilu ''Koža je ogledalo mozga, kao posvećenik i prosvjetljenik istine, što će naknadno objaviti (opečaćeno djelima)…
           Živio je od 1968 do 1995. godine u Sarajevu, a sada živi na Palama.
        Radio je u ''Energoinvestu'' od 1974. do 1992. godine, na raznim poslovima, studirao i pisao uz rad:
           Opštini Ilidža  1992 (april, maj, juni), kao urednik lista ''Srpsko slovo'';
Sarajevsko-romanijski korpus (juli, avgust, septembar), kao urednik lista ''Srpski vojnik'';
         Ministarstvu za boračka pitanja u Vladi Republike Srpske (1993 do juna 1994), kao stručni saradnik za humanitarne poslove;
Zavodu za udžbenike (tada RIZ ''Prosvjeta) i nastavna sredstva Republike Srpske (od juna 1993. do avgusta 1995), kao urednik u izdavačkoj djelatnosti;
Od septembra 1995. do do maja 2000.  prvi slobodni umjetnik Republike Srpske, bavio se istraživanjem sociološko-psiholoških fenomena i pojava, govorio svoju monodramu ''Ode, a da nije poginuo'' i fotografisao učenike sarajevsko-romanijsko-drinske regije (preko 10 hiljada);
      Od maja 2000. radi kao glavni i odgovorni urednik Informativno-stručnog časopisa ''Šume'' u JPŠ ''Šume Republike Srpske'';
U toku 1993. godine osnivao Udruženje za informativno kulturnu djelatnost ''Sveti Sava'', a 1998. Književnog fonda ''Sveti Sava'', (gdje je izdavač i glavni i odgovorni urednik i časopisu ''Glas istoka'' (od 2008).
         Od 20543-98300. godine do 2006. bio je predsjednik Udruženja (ali i osnivač) književnika – Podružnice sarajvsko-romanijsko-drinske regije.

           Objavio je:

1.    ''Samoubica objašnjava svoj slučaj­­'' (roman), ''Svjetlost'', Sarajevo, 1988. godine;
2.    ''Baštinski dar'' (poezija), ''Univerzal'', Tuzla, 1999. godine;
3.    ''Uzlazno padanje'' (drama), ''Sterijino pozorje'', Novi Sad, 1999. godine;
4.    ''Molitva za mrtve'' (poezija), RIZ ''Prosvjeta'', Srpsko Sarajevo, 1993. godine;
5.    'Zbogom Sarajevo'' (poezija), Udruženje za informativno-kulturnu djelatnost ''Sveti Sava'', Srpsko Sarajevo, 1996. godine;
6.    ''Romanijski soneti'' (poezija), Udruženje za informativno-kulturnu djelatnost ''Sveti Sava'', Srpsko Sarajevo, 1997. godine;
7.    ''Ona koje ima'' (poezija), Književni fond ''Sveti Sava'', Srpsko Sarajevo, 1999. godine;
8.    ''Ode, a da nije poginuo'' (poetsko-filozofska drama), Književni fond ''Sveti Sava'', Srpsko Sarajevo, 1999. godine;
9.    ''Pjevljive priče'' (poezija za djecu), Književni fond ''Sveti Sava'', Srpsko Sarajevo, 2002. godine;
10.     ''Očevim jezikom'' (poezija), Zavod za udžbenike i nastava sredstva, Istočno Sarajevo, 2004. godine;
11.      ''Viđenje unaprijed – život na brisanom prostoru'' (dokumentarna hronologija), Književni fond ''Sveti Sava'', Srpsko Sarajevo, 2005. godine;
12.     ''Izabrane pjesme'' (poezija), Književni fond ''Sveti Sava'', Srpsko Sarajevo, 2006. godine;
13.      ''Roman o Ivani'' (roman), Književni fond ''Sveti Sava'', Srpsko Sarajevo, 2007. godine;
14.     ''Sjenke'' (roman), Književni fond ''Sveti Sava'', Srpsko Sarajevo, 2006. godine;
15.     ''Pjesnici u đačkom kolu'' (izbor poezije pjesnika sarajevsko-romanijsko-drinske regije za djecu), Književni fond ''Sveti Sava'', Srpsko Sarajevo, 2008. godine;
16.     ''Jezikom duše'' (roman), Književni fond ''Sveti Sava'', Srpsko Sarajevo, 2010. godine.

        Član je Udruženja književnika Republike Srpske i Srbije, Udruženja šumarskih inženjera i tehničara, osnivač Udruženja za informativno-kulturnu djelatnost i Književnog fonda ''Sveti Sava'' i ''Glasa istoka'' – časopisa za književnost, umjetnost, nauku i društveni život.
 Objavljivao je u ''Oslobođenju'', ''Našim danima'', ''Licima'', ''Životu'', ''Mostovima'', ''Stvaranju'', ''Mladosti'',  ''Energoinvestu'', ''Životu'', ''Odjeku'', ''Književnoj reči'', ''Književnim novinama'', ''Oku'', ''Javnosti''...
       
       O  njegovim knjigama su pisali:

·    Majo Otan (Jugo-harakiri Nedeljka Žugića -  o romanu ''Samoubica objašnjava svoj slučaj'', ''Naši dani'', 1988);
·    Vladimur Jagličić (Stihovi slikani užasom -  o zbirci pjesama ''Molitva za mrtve'', ''Pogledi'', 1994);
·    Vladimur Jagličić (Pero zabodeno u venu -  o zbirci pjesama ''Molitva za mrtve'', ''Javnost'', 1996);
·    Radoslav Samardžija (Olovka piše čemerom) - o zbirci pjesama ''Molitva za mrtve'', ''Oslobođenje'', 1994);
·    Mr Predrag Radić (Zašto smo kakvi jesmo) – o pjesniku Nedeljku Žugiću, ''Glas srpske'', 1995;
·    Radoslav Samardžija (Pjesme ratnog  užasa -  o zbirci pjesama ''Molitva za mrtve'', Oslobođenje 1994);
·    Milanko Vitomir Mali (Sonetna daronosnica - o zbirci pjesama ''Romanijski soneti'', Oslobođenje, 2000);
·    Milanko Vitomir Mali (Sapatnik iz reke odlaznika) – o zbirci pjesama ''Zbogom Sarajevo'', Novo oslobođenje, 1997;
·    Nedeljko Zelenović (Soneti bola i radovanja - o zbirci pjesama ''Romanijski soneti'', Oslobođenje, 2000);
·    Nedeljko Zelenović (Ženi na putu od ničega do nečega - o zbirci pjesama ''Ona koje ima'', Oslobođenje, 2001);
·    Milenko Stojčić (Lirske epistole Nedeljka Žugića - o zbirci pjesama ''Ona koje ima'', ''Glas srpske'', 2002);
·    Radoslav Samadžija (Rat nas je sve pobijedio -  o poetsko-filozofskoj drami ''Ode, a da nije poginuo'', ''Glas srpske'', 2002);
·    Nedeljko Zelenović (Oda čovjeku i duši -  zbirci pjesama ''Očevim jezikom'', ''Glas srpske'', 2004);
·    Radoslav Samardžija (Poetski naboj romana - o romanu ''Sjenke'', ''Glas srpske'', 2004);
·    Tanja Trifunović (Put čudnovate staze srca  - o romanu ''Sjenke'', ''Nezavisne novine'' 2008);
·    Bojana Popadić (U bijeloj sjenci oblaka -  o romanu ''Roman o Ivani'', ''Glas srpske'', 2007);
·    Nedeljko Zelenović (Spasiće nas ljubav i praštanje  - o romanu ''Roman o Ivani'', knjiga književnih kritika ''Lažljivci koji govore istinu'' Nedeljka Zelenovića, 2011);
·    Nedeljko Zelenović (Pisci su lažljivci koji govore istinu - o romanu ''Sjenke'', knjiga kjiževnih kritika ''Lažljivci koji govore istinu'' Nedeljka Zelenovića, 2011);
·    Željka Domazet (Sjenke rata i rasula -  o romanu ''Sjenke'', ''Glas srpske'', 2006);
·    Saša Šekara (Nebeske suze spasa - o zbirci pjesama ''Izabrane pjesme'', ''Glas srpske'', 2007);
·    Nedeljko Babić (Poetika u nagonu izviđanja - o zbirci pjesama ''Očevim jezikom'', ''Oslobođenje'', 2001);
·    Zoran Kostić (Oči duše - o zbirci pjesama ''Očevim jezikom'', ''Glas srpske'', 2006);
·    Radoslav Samardžija (Moderno literarno djelo - o romanu ''Roman o Ivani'', ''Nezavisne novine'', 2007);
·    Mihailo Orlović (Veži me tako da mogu da letim - o romanu ''Roman o Ivani'', ''Glas srpske'', 2006);
·    Radoslav Samardžija (Mozaička poetsko-dokumentarističko-filozofska struktura romana -  o romanu ''Sjenke'', sajt www.svsavapale.blog.rs;
·    Radomir Jagodić (Ljubav Bisere i nauma je Nojeva arka spasa - o romanu ''Jezikom duše'',  ''Glas istoka'', 2011);
·    Petar Aškraba Zagorski (U središtu knjige je ljubav - o romanu ''Jezikom duše'', ''Glas istoka'', 2011);
·    Dušan Zurovac (U znaku traganja - o romanu ''Jezikom duše'', ''Glas istoka'', 2011).

           Zastupljen je u:

·    ''Enciklopediji pjesnika Jugoslavije 1990. godine'',
·    ''Antologiji savremene srpske poezije pjesnika rođenih poslije 1945. godine'' Vladimira Jagličića i
·   ''Nasukani na list lirike'' (antologiji savremene srpske poezije  Bosne i Hercegovine) Anđelka Anušića i Živka Maleševića.
 
Nagrade:
·    Nagrada ''Slovo gorčina'' (1981 i 1982),
·    Gordanino proleće (1980),
·    Plaketa ''Pjesnik - svjedok vremena'' za knjigu ''Ona koje ima'', 2002.,
·    Plaketa ''Svetosavlje'' Trebinje, 2003.,
·    Istina o Srbima (Gradiška),
·    Književne zajednice ''Jovan Dučić'' za najbolju pjesmu u 2002. godini,
·    Povelja Vidovdanskih pjesničkih susreta za rukopisnu zbirku pjesama ''Zbogom Sarajevo'' 1996.,
·    Povelja Književnog fonda ''Sveti Sava'' za najbolju knjigu na temu ljubavi za roman ''Roman o Ivani'', 2009.

      Projekti:

·    ''Prvi festival guslara Bosne i Hercegovine'', (Ilijaš 1991. Godine)
·    ''Vidovdanski pjesnički susreti'' u Sokocu (od 1993 godine),
·    Udruženja za informativno-kulturnu djelatnost i Književnog fonda ''Sveti Sava'' (objavilo je 55 knjiga raznih žanrova i raznih autora),
·    Ratnih izdanja knjiga i novina u Republici Srpskoj (''Srpski vojnik'' - kasnije ''Srspka vojska'', ''Rat u pjesmi'' – prva štampana knjiga u ratu 1993. godine i prvih štampanih izdanja u RIZ ''Prosvjeta'' – sada Zavodu za udžbenike i nastavna sredstva),
·    ''Književnici zajedno'',
·    ''Književnici sa prirodom'',
·   ''Pjesnici u đačkom kolu'' (antologija pjesnika za djecu sarajevsko-romanijsko-drinske regije),
·    ''Informativno-stručnog časopis ''Šume'',
·    ''Glas istoka'', časopis za književnost, umjetnost, nauku i društveni život,
·    ''Đurđevdanski krst na Romaniji'' (humanitarna akcija)
·   ''Alter-ego'' (centra za ličnu, bračnu i porodičnu problematiku) i mnogih nevladinih organizacija koje su uticale da se ''skinu'' sankcije opštinama u Republici Srpskoj, sprečavao  sukobe, kao što su pobune vojske, kao i drugih pobuna na relacijama koje nisu za javnost.
 
     Piše filmske scenarije (''Druga ruka'', ''Čuvari predsjednika'', ''Nema pare bez omare'', ''Miljacka - rijeka života i smrti'', ''Život na rukama''...)
      Is ražuje sociološko-psihološke fenomene i pojave.
   Objavio je traktate jasne do bola: ''Rat mitova'', ''Kraj trojedne Bosne i Hercegovine'', ''Kolektivna smrt naroda'', ''Čovjek je uzrok haosa'', ''Ko je grobar Srba u BiH'', ''Kome treba ovakva policija'', ''Nikolino samo(ubistvo)'', ''Nepotpisani pečat istine'', ''Šumska mafija pustoši šume'',''Nestanak šuma je krađa budućnosti'', ''Balvan pukao od opterećenja'', ''Rat filmskom  industrijom'', ''Neka književnika makar nikome ne trebali'', ''Samouništenju naroda prethodi kriza kulture'', ''Sebi fabrike – narodu višak nemanja'', ''Nestala je krivina udesno'', ''Infektivan jezik mržnje'', ''Prodaja Srebrenice'', Sodoma i  gomora'', ''Splav koji prokišnjava'', ''Medijski linč SDS-a'', ''Nekažnjeni čitač budućnosti'', ''Pođi-stani-odustani'', ''Prosjački štap za odlikovane'', ''Upozorenje Srba na zle sile'', ''Višegradska staza – od svjetske manifestacije do privatizacije'', ''Lažljivci koji  govore istinu'', ''Žive rane peku, a srce ne puca'', ''Vladavina diktature nerada i nereda'', ''Proizvođači prošlosti – kradljivci budućnosti'', Najezda loših pisaca'', Sa Titom energija zablude, poslije Tita strah od budućnosti'', ''Pazi se, prisluškuju'', ''Svijest pala u nesvijest'', ''Infektivan jezik mržnje'', ''Duhovi zlobe'', ''Da te nema trebalo bi te izmisliti'', '' Banke bez fabrika kradu budućnost'', ''U svetom siromaštvu vlast čeka narodna sačekuša'', ''Da te nema trebalo bi te izmisliti'', itd.

    Адреса:
Романијска бб
71420 Пале
e-mail: nedeljko.zugic@gmail.com
              http://nedeljkozugic.blog.rs/
Telefoni: +387 (0)57 226-538, +387 (0)65 543-983





Danica Žugić, Ponijerka

olovo | 24 April, 2010 07:47


 
DANICA ŽUGIĆ

Danica Žugić (rođena Tomić), je svima nama ostala u sjećanju po pravljenju melema za čišćenje rana, ali i brže zarastanje, kao i smolanica za uboje, ali i po tome da su sva djeca, kada su išla u školu i vraćale se kući, prolazila pored njene kuće. Svima je nešta davala, od dobre riječi do iscjeliteljskih melema i smolanica, ali i vaskršnjih jaja. 
Mi djeca, često smo se igrali lopte na Potkući. 
Meni kao piscu, ostaje u sjećanju kao pomajka, jer me zadojila (a i mnoge je druge)… Kada se nađeš u toplom krilu zavičaja, da bi poletio u svijet, treba od majke ili pomajke početi. Tako se možeš za sve vezati, ali tako da letiš. Odatle u nama altruistička dimenzija, nezasita ljubav prema čovjeku.
Možda se mi, Ponijrčani, po tome i prepoznajemo.
To  sam upjesmio:

Đurđevdan
(dan za radovanje)

Svježe jutro,  nebo puno sjaja,
vazduh treperi, zemlja diše.
Sve što živi radost ga spaja,
a razigranu djecu najviše

Najveća  zemaljska čarolija
je Đurđevdan ispod sača
nebeskoga, a ta magija
slađa je od svakog kolača.

Tada su najopojnije trave,
zato je Đurđevdan slava stoke;
svi seljaci svijeta ga slave,
ljekovite trave stavljaju u fioke.

Када сам видио Даницу на овој слици, осјетио сам непоновљиви утисак шљивовог пекмеза. Кад се заиграмо "лопте" на Поткући и изгубимо сваки осјећај када је доста па мртви уморни попадамо по трави, изађе Она са кришкама "преко цијелог хљеба" намазаним шљивовим пекмезом. Спас. Хвала ти,тетка Данице! Остоја Ивановић.

NEDOVRŠENA PRIČA  O MILOŠU IVANOVIĆU 

U Beogradu je živio  jedan naš  zanimljiv čovjek. Možda  nisi nikad čuo za njega. Zvao se Miloš Ivanović, sin  Marka i Jovanke, dakle , rođeni brat pok. Vojina Ivanovića. Mogao bi biti 1928.godište.
On je, vjerovatno u ljeto 1943, otišao sa nekom partizanskom brigadom i kraj rata dočekao u Beogradu. Bilo je to poslije Sutjeske, naš narod se tada vraćao iz bježanije ili „muhadžera“, a bili su , uglavnom, po srpskim romanijskim selima. Moji su, konkretno, bili na Vučijoj Luci kod Janka Sekule.
Ako se dobro  sjećam iz Dedijerovog „Dnevnika“, a sada nemam vremena da provjeravam, našim krajem, na sjever, je prošla 5. vojvođanska.
Elem, našao se amidža na kraju rata u Beogradu i tu i ostao. Završio električarski zanat i elektro-tehničku školu i radio u atomskom Institutu  Vinča.
Oženio se između 1961. i 65. i ima sina Nenada. Žena mu se zove Nada. Divna žena, dolazila je u Ponijerku sa Nenadom dok je Vojin živio u Ponijerci.
A zanimljivo  je da Miloš nikada nije došao u  Olovo i Ponijerku. Ni na radost ni na žalost.
Vidio sam ga jednom 1990, u Aranđelovcu, kod moje tetke Slavojke (Milankova i Perina majka).Prepoznao sam ga  po stricu Vojinu, liče kao blizanci. On je mog  strica Marka prepoznao odmah, a nije ga vidio od 1943. kad je ovome bilo 6 godina. Nevjerovatno!
Pitao sam ga zašto nikad nije dolazio: ni kad  se ženilo, ni udavalo, ni rađalo, ni sahranjivalo. Rekao mi je da se bojao kako bi reagovao kad bi sreo nekog od komšija koji su sve  Ivanoviće, 17 čeljadi,  2 puta povezali i poveli na klanje, ali je Bog htio drugačije.
Negdje 92. ili 93, kada je u Srbiji bilo jako teško, Nenad je otišao u Australiju. 95, ili nešto kasnije Miloš mu je otišao u posjetu i tamo umro.
Na ETF-u u  Beogradu postoji prof. Nenad Ivanović. Na internetu sam mu gledao naučne radove, ali nigdje nema ličnih podataka. Moram vidjeti da li je to rođak koji se, možda, vratio iz Australije. U tom slučaju bih ovu priču dopunio, jer mora biti ispričana. Sa stricem sam imao dogovor da ga posjetim, ali je to odlagano i stric umrije.
Eto, takvi smo, nemamo vremena jedni za druge, pogotovo, ako nam ništa ne treba. A dragi  su kao zdravlje, kad ih izgubiš-shvatiš šta si imao.  
Београд, 22. април, 2010.                                             Остоја Ивановић 
  • Ovo je sjajna priča, koju treba dopuniti po dubini vrlo neobična, čak i za romansijersku obrdu. Hvala ti Ostoja, kao i tvojoj supruzi, koja ti je pomogla na uređenju ovoga teksta. Dogodine, kada bude skup Olovčića u Zvorniku, obvezno da se vidimo. Nedeljko!
_____________________________________________________________________________
 
PISMO MILOŠEVOG SINMA NENADA, AVGUST 2012.
 
  
Драги рођаче Остоја (Ивановићу)
(ИСТИНА О ЖИВОТУ И ЖИВОТНОМ ПУТУ МИЛОША ИВАНОВИЋА)

       Изузетно ме је дирнуо твој прилог на овом блогу у коме пишеш о својим сећањима на мога оца, Милоша. Мој отац се није много дружио са људима и није одржавао везу са родбином. И поред тога, ето неко га се сећа. Он је живео у сталном бежању од своје прошлости која га је прогањала кроз ноћне море и никада није хтео да прича о њој. Тако ни ја, његов син, не знам много о његовој прошлости. Ипак, покушаћу да довршим недовршену причу о мом оцу.
       Милош Ивановић је рођен у селу Понијерка од оца Марка и мајке Јованке (рођене Крчо). Које године је рођен, то је била стална полемика између њега и његове старије сестре, Илинке. Он је тврдио да је рођен 1922, а Илинка да је рођен 1925 године. Сећам се да се мој теча Перо, Илинкин муж шалио да је вероватно Милош у праву и да су њему подвалили да се ожени старијом девојком.  Црквене књиге су биле спаљене током Другог светског рата, па никада није било могуће поуздано утврдити које године је Милош рођен.
       Прекретница у Милошевом животу се догодила током рата. Мислио сам да је то било 1942, али највероватније је Остоја у праву када пише да је то било 1943. године. Наиме, наш народ се вратио у свој крај из бежаније и тада су дошли усташе у Понијерку. Повезали су Србе и почели да кољу. Мој отац је са својом породицом чекао везан да буде заклан. Одједном дотрчаше један Хрват, Марко Чаја (мислим да је родом из Кладња) и два Муслимана који су имали високе чинове у усташкој војсци и наредише да клање стане. Дали су Србима оружану пратњу и ставили их на воз за Зворник где ће моћи да пређу Дрину и оду у Србију.  Усташки војници су гледали у Србе и коментарисали како би их радо поклали, али им не дадоше стартшине. Ето, у сваком роду постоји и човек и нечовек.
       Тако се Милош нашао у Србији. Прво у Врњачкој Бањи, па у Аранђеловцу и на крају у избегличком центру близу Београда. Током рата је завршио електричарски занат. Милош је био мали растом и мајстор код кога је учио занат га је наговорио да каже на попису избеглица да је рођен 1928 тако да га ниједна војска није мобилисала.
Крај рата је дочекао у Београду као електричар. Након безмало три године служења војске (где је добио чин водника) радио је у фабрици мотора у Раковици, затим у институту Борис Кидрич у Винчи и на крају у институту Михаило Пупин на Звездари.. .Када сам касније у животу сретао инжењере који су радили са њим у неком од два института, сви су ми говорили да је "Миша винклер", како су га звали, најбољи мајстор у граду ѕа винкловање електромотора и трансформатора.
       Иако није учествовао у рату као војник, трауме које је тада задобио ће обележити читав његов живот.  Јако је ретко причао о томе, углавном када га је посетио неко из родног краја. Ноћу се будио ознојан, понекад са узвиком.  Шта је сањао, могу да предпоставим. У Босну је залазио најдаље до Бјељине где су једно време живели његова сестра и зет, Илинка и Перо. У родни крај се никада више није вратио, чак ни када му је умрла мајка за коју је био изузетно везан. Сестре, Јеленку, која је живела на Дрецељу и Рајку, која је живела на Загајници па у Оловским Лукама, је видео још два или три пута до краја живота. Сестру Веселенку, која је живела у Очевљи изнад Вареша је видео само једном након четрдесет година. Његов брат Војин нас је посећивао понекад.  Иако никада није настојао да одржава везу са људима из своје предратне и ратне прошлости, када би год неко дошао из старог краја у посету, Милош и га обасипао питањима о разним људима и местима. Једино сам тада могао да чујем да каже по нешто о ратном ужасу кроз који је прошао.
       Милош је до те мере бежао од своје прошлости да је чак говорио чистим екавским наречјем, користећи "бре", а никада "болан" или "бона". Као да је рођен у Београду. Људи који га не знају, никада не би помислили да је родом из Босне.
     Оженио се мојом мајком, Радмилом (рођеном Ђорђевић) 1962. године. Пет сати пред крај те године сам се ја родио. Милошева мајка, Јованка је тада била јако болесна, практично на умору. Када су јој јавили да је Милош добио дете, рекла је "Сада могу мирно да умрем". Скончала је неколико месеци након мог рођења.
      Овде почиње моја животна прича, али ово није прилог о мени, него о Милошу. Рећићу само да сам завршио електротехнички факултет.  Стигао сам близу магистратуре, али никада нисам магистрирао,  јер сам се 1993. године оженио, а 1994. одселио за Канаду (Ванкувер, Британска Колумбија), не стигавши да магистрирам.  Ваљда сам пошао очевим стопама, па сам за ових осамнаест година посетио стари крај само једном.
        Милоша је јако потресао онај безсмислени рат деведесетих година. Историја се за њега поновила. Људска глупост се поново показала на делу и Милош је поново проживљвао свој погром из Понијерке. Наша кућа је била пуна избеглица из Олова и Оловских Луку. Било нас је и по десет у стану од четрдесет и осам квадратних метара. Спавало се по поду на јорганима. Милош није био као нека наша блиска родбина која је живела у Београду и рођеној браћи и сестрама из Босне говорила "Наш стан је мали. Идите у избеглички центар." Није нам сметала родбина, него људска патња. Ја сам се оженио и нисам имао где да заснујем породицу. 1994. године сам се упркос  очевом противљењу и очајању одселио за Канаду.
      Отац и мајка су ми први пут дошли у посету 1998. године. Милош није могао да поднесе ову средину. Не зна језик и не може ни са ким да поразговара. Говорио је да му у тој самоћи навиру нека ружна сећања и да жели да се врати у Београд. Вратио се након месец дана.
      Други пут ме је посетио 2000. године. Поново је био несрећан, али се у њему развила велика љубав према млађој унуци Софији. Та љубав га је задржала у Канади. Стално се играо са Софијом, водио је у парк бар два пута дневно, увече је успављивао.  Једно вече крајем септембра 2000. године, након целодневног јурења са Софијом, пожалио се да га боле зуби. Не схватајући да је то знак инфаркта, ја сам му обећао да ћу га сутрадан ујутру одвести код зубара. Те ноћи је имао тежак инфаркт. Хитна помоћ је стигла брзо, пружила му прву помоћ и одвела га у болницу. Није се више будио. Умро је након пет дана, 2. октобра 2000. године. Сахрањен је у Канади, у месту Сури, код Ванкувера. Испратили су га супруга Рада, син Ненад, снаја Јована и унуке Анастасија и Софија. Тиме се завршава прича о мом оцу, Милошу Ивановићу.


                                                                                  Nenad Ivanović, Vankuver – Kanada
                                                                                  nenadi@yaho.com


NASELJENA MJESTA U OLOVU

olovo | 22 April, 2010 12:20

Ajdinovići, Arapovača, Bakići,  Berisalići, Boganovići, Brda, Bukov Do, Čude, Čuništa,  Dolovi, Drecelj,  Dugandžići, Glavično,  Gornji Drapnići, Grabovica, Gurdići, Jelaške,  Kamensko, Klinčići, Kolakovići, Kovačići, Krajišići, Križevići, Kruševo, Lišci, Magulica,  Metilji, Milankovići, Olovo, Olovske Luke, Petrovići, Ponijerka,  Ponor, Prgoševo, Pušino Polje,  Radačići, Rečica,  Rijeka,  Slivnje,  Solun, Stojčići, Šaševci, Vukotići, Žunova. 

PISMA

olovo | 22 April, 2010 09:59

 

Selo Ponijerka, 2008. godine

Здраво, Неђо!

        Морам признати да се нисам јавио када сам први пут видио твој сајт, али слабо стојим са временом. Надам се да ћеш разумјети. Пошто високо цијеним твој подухват настојаћу да помогнем колико могу. Рачунај с тим. И вјеруј да ми је јако жао што још нисам у пензији па да се томе посветим потпуно.

         Не могу рећи да сам богзна како упућен и да имам много контаката са нашим људима, али ако бар једно име спасим од заборава, труд ће имати смисла.

        Мислим да умријети није страшно, а бити заборављен – јесте!

       Јављаћу ти се повремено, кад имам нешто да ти саопштим на колико-толико систематизован начин.

      Почећу од себе, логично је, а и најлакше:

     Остоја Ивановић, рођен 10.03.1950. у Понијерци од оца Стјепана и мајке Радосаве, рођене Жугић (са Брда)

      Основну школу завршио у Понијерци (4 разреда) и Олову (5-8 разреда), машинску техничку у Зеници и машински факултет у Мостару.

     Радио кратко, између Техничке школе и факултета у Олову (пилана), а по завршетку факултета у Зеници па у Витезу.

     Из познатих разлога отишао из Витеза у Београд у јануару 1992. и радио у Првој Искри до 2000, а од 2000. и сада у Војнотехничком Институту.

      Оженио се 1977. Слободанком Златковић (1953) из Беле Паланке, наставницом српског језика (љубав из студентских дана).

      Имамо двоје дјеце која су рођена у Зеници:

      Кћер Татјана (1977), завршила економски факултет, удата, има два сина. Живи и ради у Београду.

     Син Миљан (1982), завршио електротехнички факултет, живи и ради у Београду.

      Ето, мој драги Неђо, то су ти сува биографска факта, а ти о мени, вјероватно, знаш још много тога.

       Него, да те не замарам вишком података, волио бих да ми се јавиш и кажеш који подаци су ти потребни и да ли те интересује само задња миграција или и оне раније?

       Ти си, сигурно, више од мене у контакту са доста мојих рођака, а ја ћу ти набројати неке са којима можда ниси па ти кажи кога да ти ближе "опишем":

    Дубочанин Перо и Миланко (Г. Дрецељ), Зекић Славко (Меорача), Макитан Новица и Добрица (моја "браћа по матери"). Добрица је, на жалост, умро у Братунцу,  Станишић Лука-Лујо...

         Толико за овај пут, други пут ће бити више. 

         Поздрављам те.


        Моја и-мејл адреса је: ostoja.ivanovic@gmail.com


 Учионица на отвореном, Понијерка, 1961. године (Учитељ Стојан Васиљевић из Крушевца (Србија)

         Драги  Остоја,

        По ко зна који пут сам се увјерио да ни случајност није случајна, као што ни сам живот није производ случаја. Пошто то проучавам, али не у домену научне фантастике, већ суште, опредмећене збиље, сами је Бог хтио да се ти први јавиш, јер си највреднији, најпаметнији и најсавјеснији, од свих наших земљака и вршњака који живи у мом сјећању. Узмимо примјер, када смо били ђаци, директор школе Џаферагић Муниб, док смо сви још на постројавању, држао је лекцију из ђачке етике са нагласком на кога сви треба да се угледамо. Рекао је, дословно, сјећам се и боје гласа и акцента, овако: ''Треба да идете стопама Ивановић Остоје, а не стопама Вијачкић Анте...''. Ето, видиш да се сјећање у мени, још као живо креће.

         Углавном, не волим да причам о себи, то говоре моја књижевна, истраживачка и друга благодарна дјела. А Бог увијек зна чије масло у кандилу гори...

        Добро си схватио методолошку матрицу за прикупљање материјала о Србима из Олова. Сви ми подаци требају: завршена школа, гдје ради, дјеца, фотографије, пословбни и сви други резултати, телефони, гдје живе, породичне прилике; онако како си ти написао о себи, из моју дубинску књижевну и истраживачку попуну, јер ја овом послу прилазим са пуно љубави (а посао у којем нема љубави и знања дуго траје и никад се не завршава).

        О Добрици знам, али ми треба његова фотографија датум рођења и смрти... 

        Новица је навраћао код мене, у ЈПШ ''Шуме Републике Српске'', када је долазио из Аустралије. Хтио је да направи уговор са директором о преузимању отпада (биомасе) из шума и да се направи огромна брикетара....Знам да је био у Београду...Али, и о њему ми требају подаци или е-маил адреса, јер је свијет село у малом... Дубочани ми, такође, требају...Зекићи, сви... Често сам у Београду, али не стигнем да све посјетим. Тамо је и Славко Жугић, Миливоје Вуковић, Мико Томић, а у Шапцу их има највише...Када би ми сви послали податке као ти, лако би било. 

        У ствари, ја имам уређаје за ''узимање документације (лап-топ, скенер, камере, диктафон), али за то би ми требало да уђем у сваку кућу, што је неизводљиво. Зато сам се одлучио на прављење блога за прикупљање материјала о Оловским Србима. Ту идеју, углавном сви поздрвљају, али се мало ко одазове савјесно и темељито, као сарадник. Часан примјер је наш земљак примаријус др. Љубомир Медић из Зворника, др Миливоје Вуковић из Београда, Ратомир Којадиновић и Богдан Боровчанин из Бијљине.

        Као добромисленом и праворјечивувом човјеку Бог ми је испунио све жеље. Слава му. Као дијете, саљао сам да изнад наше Понијерке летим умјесто на метли – на великом перу. И, ето, постао сам књижевник, издавач, истраживач, чији чланци, трактати и есеји се (као што је ''Свето сиромаштво'', ''Сарајевским Србима кратка рука туђег завичаја'', ''Профитери – пауци рата'' и други читају...Све  се то можее наћи на мом блогу и разним сајтовима. Још из мајчине утробе осјећао сам жудњу за причалаштвом, али не оним које је лажно, са инфлацијом ријечи и које пустоши душу.  

         Хвала на јављаљу и сарадњи, твоје писмо сам малчице уредио и објавићу га на блогу заједно са овим одговором, како би били сабирно сочиво за све наше. 

        Пале, 22. 04. 2010. године

                                                                    С душом у ријечима, Недељко Жугић!

 

DEMOGRAFIJA OLOVA (1991, 1981, 1971)

olovo | 19 April, 2010 08:00

 
 
DEMOGRAFIJA OLOVA
 
Po posljednjem službenom popisu stanovništva iz 1991. godine, opština Olovo imala je 16.956 stanovnika, raspoređenih u 44 naselja.

Nacionalni sastav 

Napomena: Bošnjaci su kroz popise označavani kao Muslimani (narod), jer im nije bilo dozvoljeno izjašnjavanje u izvornom obliku (Bošnjak). Modalitet Musliman (pripadnost narodu) miješan je lako sa modalitetom musliman (pripadnost vjeri). Prema izbornom zakonu, Ustavu BiH i drugim zakonskim aktima, kada se govori o popisu i kada se navodi termin Muslimani mijenja se sa terminom Bošnjaci (treba se pisati Bošnjaci), jer se novo-staro nacionalno ime odnosi na tadašnji termin Muslimani.

Popis 1991. (stanovnika): 16.956

Bošnjaci - 12.699 (74,89%) 
Srbi - 3.193 (18,83%) 
Hrvati - 642 (3,78%) 
Jugoslaveni - 285 (1,68%) 
ostali, neopredijeljeni i nepoznato - 137 (0,82%) 
Popis 1981  (stanovnika): 16.341

Muslimani - 11.593 (70,94%) 
Srbi - 3.349 (20,49%) 
Hrvati - 802 (4,90%) 
Jugoslaveni - 478 (2,92%) 
ostali, neopredijeljeni i nepoznato - 119 (0,75%)
 
Popis 1971. (stanovnika): 15.203

Muslimani - 10.546 (69,36%) 
Srbi - 3.601 (23,68%) 
Hrvati - 930 (6,11%) 
Jugoslaveni - 46 (0,30%) 
ostali, neopredijeljeni i nepoznato - 80 (0,55%) 

 

OLOVSKI SRBI NEKADA I SADA

olovo | 18 April, 2010 20:44

 
 
PRIKUPLJANJE MATERIJALA ZA KNJIGU
 ''OLOVSKI SRBI NEKADA I SADA''
 
          Molim Srbe (a i one koji to nisu) koji su se rodili, živjeli ili su na  bilo koji drugi način imali  veze sa Olovom i olovčićima da mi pošalju sve što su sakupili o Olovu, tekstualni dio, fotografije, događaje, pojave vezane za značajne ličnosti, adrese i brojeve telefona bivših stanovnika Olova, zapisi o rodoslovima (familijama) i ts., kako bih sistematizovao iste i pripremi za knjigu ''Olovski Srbi nekada i sada''. 
Najveći problem, koji je dostupan javnosti, je gdje su današnji Srbi iz Olova. Pošto se puno krećem, taj podatak mi nije toliko nepoznat, ali javlja se propratan problem kako ući u svaku kuću ili uzeti podatak od svih. 
          Radi toga sam taj problem obnarodovao na ovom blogu, koji se nađe  na  google pretraživaču… 
          Ako mi svi vi pomognete, materijal ču lakše prikupiti, a onda dolazi njeno uređivanje i objavljivanje (a to je za mene manji problem, jer se bavim tim poslovima). 
Jednu bazu podataka mogu pripremiti sam i sa saradnicima, kao što je prim. dr. Ljubomir Medić iz Zvornika, Ratomir Kojadinović iz Bijeljine, Slavko Žugić iz Beograda i neki drugi dobrotvori, koji će svojim blagodarnim djelima pomoći da se sakupi materijal i objavi knjiga ''Olovski Srbi nekada i sada''.
          Logistička je podređena onima kojima je knjiga namjenjena i zato je naglasak  da dajete što više materijala o sljedećem: 
          1. Istorija Olova 
          2. Porijeklo Srba i srpskih prezimena 
          3. Značajni ljudi u istoriji Olova 
          4. Kuda je ko odselio, sa porodičnim prilikama 
          5. Imena i prezimena olovskih Srba sa adresom i brojevima telefona 
         6. Prilozi samopisa, fotografija, dokumentacije o Olovu i životu Srba u Olovu i u rasejanju (u ratu i poslije rata 1992. godine).

          Metodološka matrica je vitalna i može se mijenjati, a zavisiće i od prikupljenog matrijala i od opšteg pogleda na situacionu i istorisku zbilju ''Olovski Srbi nekada i sada''.
          Kao dobromislen i pravorječiv istraživač, neće me zbuniti ni oni koji nemaju dobru namjeru  prema Srbima iz Olova. Ali, neka me poštede svojih nečistih misli koje se neće zaodjenuti u moju čistu košulju jezika. Ja sam samo nepotkupljiv svjedok o svemu što se dešavalo.

         I to nije sve, učestvujte i predlažite, neka knjiga bude rezultat kolektivnog rada. 
          Najljudskije, s poštovanjem! 

                                                                                                  Nedeljko Žugić


          Podatke možete slati na e-mail adrese ili kao komentare na blogu (www.olovo.rs):
  • svjetlica@spinter. net 
  • nedeljko.zugic@gmail.com
  • glasistoka@gmail.com 
  • ponijerka@gmail.com
  • svsava@teol. net 


PJESMA O OLOVU 

Kao u one dane kad smo bili djeca, 
noćas sam lebdio na krilima mjeseca. 

Vidio sam naš zavičaj bajni, 
ne prepoznaše me drugovi zavičajni. 

Bio sam na našim lednim izvorima, 
ja žednik zavičajni – u snovima. 

Mislio sam ognjište će zavatriti 
pa ću opet kraj njega srećan biti. 

Javi mi se žalobnica vila, 
ovako je meni govorila: 

''Čuvarica sam groba ti očeva, 
Iznad kojeg munja bijesa sijeva!'' 

Nigdje Srba ni krsta tisova, 
srušena je kula naših snova!

Šta  biješe od našeg Olova…?
 
 
 

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

 

 
 
Pravoslavna crkva u Olovu (2006. godine) 
 

 
Pravoslavna crkva u Krajšićima, sagrađena 2007. godine 
  

 
 
Kolo ispred Crkve u Krajšićima, 2008. godine 
 


 
Satelitaski snimak Olova 
 


 
Željeznička stanica u Olovu (1968. godine) 
 


Čestitamo!

olovo | 18 April, 2010 18:13

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.
 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb