olovo

Olovo: Zagajničko groblje, 11.05. 2011.

olovo | 16 Maj, 2011 13:57

Ivo Andrić: ČUDO U OLOVU

olovo | 05 Februar, 2011 14:18

ČUDO U OLOVU

Sve sto se radjalo i živelo u Bademlića kuci bilo je veselo, lakomisleno i nasmijano. Samo Kata Bademlićka, žena najstarijeg od brace Bademlića, bila je izuzetak. Bila ja visoka, koščata, plava, modrih očiju prodirna i hladna pogleda. Dovedena prije dvadeset i šest godina u tu bogatu i prostranu kucu, ona je iz godine u godinu bivala sve mračnija, teza i ćutljivija. Nije bila srecna sa čovjekom, a nije joj se dalo u djeci.

Njen čovjek, Petar Bademlić, najstariji brat u toj bogatoj porodici, oženio se vrlo kasno. O njegovoj mladosti svasta se pričalo. Pa i kad je Katu doveo, iako već izmožden i uveo, imao je u rijeci, pokretu i narocito u osmijehu još uvijek nešto od onog svog bijesa i nevaljalstva. To je bio jedan razliven, tup i čulan osmijeh, koji se na crnomanjastim licima Bademlića javljao kao pecat koji se ne da sakriti. U njemu je bilo nesto sto je nju, koja je dolazila iz zdrave i svježe livanjske porodice, kroz sve ove godine, i do dana današnjeg, ispunjavalo strahom i gađenjem.

S djecom je bilo još gore. U prvih dvanaest godina izrodila je devetoro djece, gotovo sve muške, i sva su joj redom umirala kad bi došla u najljepše godine. Poslije desetog djeteta jedva ostade živa. Otada prestade i da rađa. To je posljednje dijete bilo je žensko, i ono ostade živo. Sve do seste godine djevojčica je rasla; bila je sitna, ali plava i tako mila da se svijet u crkvi za njoj okretao. Ličila je u svemu na majku i njenu zdravu livanjsku rodbinu. Ali kad joj bi oko šest godina, poče da opada i ružnja. Odjednom se zgrči u koljenima i povi u pasu, ogrubi joj lice i natekoše očni kapci. Tako, zgrčena, uvijek poluotvorenih usta, puzala je c jednog minderluka na drugi i ležala godinama u mračnim i studenim sobama Bademlića kao kućna nesreća i bozje pokaranje. Sad joj je bila petnaesta godina. Ali se slabo razvijala tjelesno, a još slabije duševno. Nije mogla da se ispravi ni da hoda dok je ko ne pridržava. Govorila je malo, samo najobičnije stvari, i muklo i nejasno. S majkom se najbolje razumjevala. A stara Bademlićka je lebdila nad tim djetetom; nije puštala nijedne sluškinje oko nje, nego ju je sama prenosila, hranila, mila i presvlačila.

Činila je sve sto je mogla da je izliječi. Posto je obišla sve ljekare i vračare, i probala sve lijekove i sve sto joj je ko kazivao, i uzalud plaćala mice i molitve, ona se jednog jutra pred Bogorodicinim oltarom zavjetova da ce o Maloj Gospojini bosa otići u Olovo i odvesti bolesnu kcer Gospinom vrelu kod manastira.

Kao svi ljudi koji su mnogo zla podnijeli i mnoga umiranja vidili oko sebe, i koji zive odvojeno i samo u sebi, ona je u svemu vise vodila računa o silama onog svijeta koji se ne vidi, i bila im prisnija i bliža. Kad je učinila zavjet, dugo se još molila, i kad se digla, ponovila je svoju molitvu i svoj zahtjev Bogorodici.

- Ja više ne mogu. Nego, daj od dva derana jedan: ili mi je ozdravi, ili je uzmi sebi, u raj, kao i ono devetoro.

Nekoliko dana poslije toga zavjeta, krenuli su putnici, prije svitanja, iz Bademlića kuce. Stara je povela sa sobom zaovu, boginjavu staru djevojku. S njima su isla i dva momka da djevojčicu nose, jer se nije mogla držati na konju. Vodili su dva konja u povodu, za povratak. Svitalo je kad su izisli na prve visove iznad Sarajeva. Djevojčica, koja se dotle mnogo zalila, nećkala i plakala, sad je počivala u jednom naročito udesenom plitkom sepetu, koji su nosili momci na dvije sohe provučene sa strane. Zamorena i opijena svježinom, spavala je, sa glavnom na desnom ramenu. Pokatkad bi, kod potresa, otvarala oci, ali videći nad sobom zeleno granje, nebo i rumen sjaj, ponovo bi ih zatvarala i, misleci da sanja, smijesila se finim smiješkom bolesna djeteta koje se oporavlja.

U neko doba prestade uspon. Prolazili su gustim sumama, a put je bio siri i blaži. Tu vec pocese da susreću, u skupovima, svijet iz ostalih mjesta. Bilo ih je teško bolesnih, koji su, natovareni kao vreće na konje, muklo ječali i kolutali ocima. Bilo je ludih i bjesomučnih, koje su rođaci pridržavali i smirivali.

Stara Bademlićka je isla ispred svojih, probijala se izmedju svijeta i, ne gledajući ni u koga, molila šapatom krunicu. Nosači su jedva stizali. Dvaput su se odmarali u bukovoj sumi pored puta. Za vrijeme ručka prostriješe po travi zagasiti ram i na njega položiše bolesnicu. Ona je protezala utrnule noge i zgrčen stas, koliko je mogla. Prepade se kad pored sebe vidje majćine noge, bose, pomodrile i sve krvave od nenavikla puta. Ali stara uvuče brzo noge pod dimije, a djevojčica, radosno zbunjena tolikim novim stvarima oko sebe, zaboravi odmah na to. Sve je bilo novo, neobično i radosno: gusta i tamna šumska trava, teške bukve, sa pečurkama kao policama na srebrnastoj kori, priče koje su padale konjima na zobnice, i širok vidik sa svijetlim nebom i duguljastim oblacima koji sporo brode. I kad bi konj odmahnuo glavom i ptice poletile ustrašene oko njega, djevojčica je, iako umorna i sanjiva, morala da se smije, dugo i tiho. Gledala je kako momci jedu sporo i ozbiljno, i u tom je takodje bilo nešto smiješno i veselo. I sama je slatko jela. Pružala se na svom ćilimu koliko je vise mogla. Razgrnuvši rukom hladnu travu, ugleda cvijet, zvan babino uho, sitan i jarko crven, pri crnoj zemlji, kao izgubljen. Viknu lako od uzbuđenja. Stara, koja je bila od umora zadrijemala, prenu se i ubra joj ga. Mala ga je dugo gledala i mirisala, držeći ga na dlanu, a onda ga je pritisnula na obraz, i kad osjeti kako je kadifast i hladan, zaklopi oci od slasti.

Pred veče stigoše u Olovo. Oko manastirskih ruševina i presvođenog basena, iz kojeg se muklo čulo kako pada topla voda Gospina vrela, bio je jedan vašar svijeta. Gorile su vatre, peklo se, kuvalo i jelo. Vecina je spavala na ravni. U jednoj dasčari je bilo mjesto za imućnije i bolje. Tu se smjestiše Bademlićevi. Obje zene su ubrzo črvsto zaspale. A djevojčica je cijelu noć provela kao u nekom polusnu, gledala kroz prozor zvijezde nad crnom sumom: toliko zvijezda koliko ih nikad nije vidjela. Osluškivala je glasove koji svu noć nisu prestajali da zamore oko vatara, i tako se zanosila u san; pa bi je onda konjsko rzanje ili noćna svježina budili; slušajući ponovo žagor i glasove, nije mogla nikako da razabere i da sazna: kada sanja a kad je budna.

Sutra u rano jutro odoše vrelu.

Prvo se ulazilo u jednu nisku i polumračnu sobu, u kojoj se svlačilo. Podnice su bile mokre i natrule. Pored zidova su stajale drvene klupe na kojima su ostavljane haljine. Otale se niz tri drvena basamaka silazilo u veću i malo svijetliju prostoriju u kojoj je bio basen. Sve je bilo od kamena. Kroz je bio kamenit, sveden, a visoko pri vrhu bili su mali okrugli otvori, kroz koje je padala čudna svjetlost u mlazevima. Koraci su odjekivali i kameni svod je uvećavao i vraćao svaki i najmanji zvuk. Šum vode odbijao se od svodova i umnogostručen i uvecan ispunjavao cio prostor, tako da se moralo vikati pri govoru. A ta vika se opet lomila i udvajala pod svodovima. Isparavanje je otežavalo dah. Sa zidova i svodova se cedila voda, ispod koje se hvatala zelena siga, kao u pećinama.

Voda je padala u debelom mlazu iz jednog kamenog oluka. Bila je topla, bistra, puna srebrnastih mjehurića; razlivala se po kamenom basenu, i tu je od sivih ploča dobivala zelenkastu boju.

Naizmjence su se kupali, muškarci pa zene. Kad je došao red na zene, nastade guranje, prepirka i dozivanje. Jedne su odjevene, samo se izule i gaze vodu koja im je do koljena, druge se skinule sve do košulje. Nerotkinje čuče do vrata u vodi i sklopljenih očiju šapuću molitve. Neke hvataju vodu s mlaza u dlanove i ispiraju grlo, uši i nozdrve. I svaka je toliko zauzeta molitvom i mišlju o ozdravljenju da niko ni od koga ne zazire, kao da jedna drugu i ne vide. Malo se poguraju i porječkaju radi mjesta, pa odmah opet zaborave i svoju prepirku i jedna drugu.

Stara Bademlićka i zaova joj uvode djevojku u vodu. Iako su svi zaneseni i zabavljeni svak o sebi, opet njima svi prave mjesta, jer bogat i otmen svijet ne gubi nikad i nigdje svoje prvenstvo.

Onako zgrčena, djevojka drhti i boji se vode i svijeta. Ali se pomalo sve dublje spusta u vodu, kao da želi da se sakrije. I da je ne pridržavaju izpod pazuha, ona bi sjela na dno. I ovako joj je voda dolazila do podbratka. Nikada u životu nije vidjela toliko vode ni čula toliko glasova i čudne jeke. Samo pokatkad, kad bi usnila da je zdrava, da može da hoda i trci, sanjala je da se sa ostalom djecom kupa u nekoj vodi, i da joj po tijelu poigravaju, ovako kao sada, bezbrojni svijetli i sitni mjehurići. Zanosila se. Kao iz sve veće daljine cula je glasove zena oko sebe. Osjeti kako je nešto golica po ocima. Steze čvrsće vjeđe, ali golicanje ne prestade. Konačno s mukom otvori oci. Kroz jednu od onih okruglih rupa na svodu prodirao je mlaz sunca i padao joj na lice. U svijetlu je titrala i dizala se vodena para, kao sitna prašina, zelena, modra i zlatna. Bolesnica je išla pogledom za njom. Odjednom zadrhta i trznu se nekoliko puta, pa poce s naporom da se diže iz vode. Iznenadjene, majka i tetka joj pocese da je puštaju, pridržavaju je sve slabije. A zgrčena i uzeta djevojčica odjednom se ispravi, kao nikad dotle, pusti ruke koje su je podržavale sa strane i, još uvijek malko pognuta, pođe polagano i nesigurno kao malo dijete. Raširi ruke. Na tankoj i mokroj košulji ukazaše se malene dojke tamnorumenih vrhova. Između teških trepavica bljesnu vlažan sjaj. Pune usne se razvukoše u neočekivan, tup i čulan osmijeh. Podiže glavu i, zagledana gore, visoko , u onaj mlaz svjetla, viknu odjednom nekim neočekivano jasnim i prodornim glasom:

- Eno ga, silazi na oblacima! Isuse! Isuse! Aaah . . .!

Nešto stravično i svečano bilo je u tom glasu. Sve se zene povise pod njim. Niko se nije usudjivao da podigne glavu i pogleda bolesnicu ili njeno priviđenje, ali sve su ga osjećale nad sobom. Neke počese na sav glas da se mole, neke su se zagrcavale i molitva im se pretvarala u plac i glasno jecanje. Čulo se kako se biju rukama u mokre grudi. I svi su ti glasovi bili neobični i čudni, kakve ljudi daju od sebe samo onda kad su u zanosu od bola ili radosti, i kad zaborave ljudski obzir i stid. A zvonka jeka je te glasove uvećavala i otezala, i sve se to miješalo sa hukom vode koja je jednolično i šumno padala sa visine.

Jedina koja nije prignula glavu bila je stara Bademlićka. Ona se popela na drugi basamak, tako da je samo do članaka još bila u vodi, i otale napregnuto i strogo posmatrala kcer, i njene pokrete kao u snu, i nov smiješak na njenom licu. I onda odjednom, odgurnuvši zaovu, priđe djevojci, obujmi je oko pasa, poduhvati drugom rukom ispod koljena, i gnjevnim, krupnim koracima, kao da skriva neku sramotu, iznese je u sobu gdje su bile haljine.

Tu je bilo polumračno i tiho. Spusti dijete. Ogleda se. Nema nikog. Mala je od nagle promjene drhtala i, ponovo zgrčena, ležala na goloj zemlji; ali joj je na licu jednako ostao onaj razliven i nezdrav osmijeh čulnog blaženstva.

Iz banje su dopirali glasovi molitve i povici o čudu i ozdravljenju. A stara je stajala nepomična, poražena, još stroža i teza nego obično. Jer, jedino ona je znala da je to Bademlića smiješak, i da tu nema zdravlja i da je sve bilo uzalud. I kao da je jedva čekala da pobjegne od svijeta i da ostane nasamo sa Bogorodicom, s kojom ima još neriješen zavjet, ona se okrenu prema mračnom kutu i prošapta prigušeno i oštro:

- Uzmi je sebi! Uzmi je sebi!

Ponovila je nekoliko puta te rijeci, i nije se ni osvrtala na djevojčicu koja je drhtala pored njenih nogu.

Ivo ANDRIĆ

ISTORIJA OLOVA, 7 (iz knjige ''Оlova'' Jeremije Perića Ješe

olovo | 14 Novembar, 2010 14:41

              Iz naprijed iznesenih podataka može se zaključiti da su radnici zaposleni na šumskim radilištima i željeznici, ali ne i oni koji su radili u pilanama na području olovske opštine, nastojali u periodu između dva rata da putem štrajkova poboljšaju svoj veoma težak položaj. Bilo je u tim nastojanjima i uspjeha, ali i neuspjeha. Uspijevalo se onda kada je organizacija bila čvrsta i jedinstvena, odnosno dok su u ovom kraju djelovale organizacije KPJ i klasni sindikati. Kasnije, kada su one prestale da postoje radnik je ostao bez zaštite, nije imao ko da ga vodi kroz borbu, pa su i porazi bili neminovni, a eksploatacija kapitalista još žešća.
             O toj eksploataciji, i teškom životu šumarskih radnika, »capinaša i sjekiraša«, pisao je i Hasan Kikić, koji je učiteljevao u Hajdarevićima blizu Zavidovića, u svom poznatom djelu »HO-RUK«. Protest Kikićev bio je uperen protiv strašnih uslova rada i života onih poluproleterizovanih bosanskih seljaka, koje su domaći kapitalisti izrabljivali na svakom koraku, pa i gore od austrougarskog okupatora.
               U Olovu se rodio, a tu je, nakon završetka škole, jedno vrijeme i djelovao talentovan, mladi slikar Daniel Ozmo, sin siromašnih jevrejskih roditelja. On je svoju umjetnost i svoj život poklonio šumarskim radnicima svog rodnog mjesta. U mapi »Iz bosanskih šuma«, Ozmo je dao ciklus linoreza koji prikazuju naporan i težak život šumarskih radnika, pauperizovanih seljaka. Za tu svoju mapu on je sakupljao materijal na području Olovo - Zavidovići, gdje je proveo više od godinu dana. Inače, mapa je cjelina sastavljena od dvadeset originalno doživljenih slika koje prikazuju nevolje radnika, ali je to, ujedno i protest protiv društvene nepravde i eksploatacije.

(Dalje)

ISTORIJA OLOVA, 6 (iz knjige ''Оlova'' Jeremije Perića Ješe

olovo | 14 Novembar, 2010 14:26

DRUŠTVENO-POLITIČKA ZBIVANJA IZMEĐU DVA RATA
(1918-1941. GODINE)

              Olovska opština, skupa sa ranijom teritorijom opštine Careva Ćuprija, zahvatala je između dva rata teritoriju od 43,2 kvadratnih kilometara (43,200 ha). U njoj je, prema statističkim podacima iz 1931. godine, bilo 8.117 stanovnika. Ti ljudi su živjeli u 67 sela i zaselaka i jednoj kasabi (Olovo) koja je bila centar opštine. Iz istih izvora takođe se može zaključiti da je najviše bilo Muslimana (4.578), a zatim Srba (2.375) i Hrvata (1117), dok je ostalih nacionalnosti bilo veoma malo (svega 47).
              Administrativna podjela Bosne i Hercegovine je sve do formiranja banovina 1929. godine ostala ista kao i za vrijeme Austro-Ugarske Monarhije. Samo su, poslije 1922. godine umjesto okruga uvedene oblasti, a njihove teritorije su se, uglavnom, poklapale sa teritorijama starih okruga. Tako su opštine Olovo i Careva Ćuprija pripale kladanjskom srezu, a ovaj, opet, tuzlanskoj oblasti. Poslije formiranja banovina kladanjski srez, pa prema tome i Olovo i Careva Ćuprija, pripao je tzv. Drinskoj banovini. Takvo stanje ostalo je sve do 1941. godine, a struktura stanovništva u obadvije opštine nije se bitno izmijenila za čitavo vrijeme bivše Jugoslavije.
                 Ekonomska situacija koja je vladala nakon stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca bila je i u olovskoj opštini, kao i u drugim krajevima, veoma loša. Glad je harala selima, a opština je bila iscrpljena četvorogodišnjim ratom. Ovakvom situacijom bili su, u prvom redu, pogođeni šumarski radnici i radnici na željeznici, kao i onaj sloj siromašnih seljaka koji ni do tada nisu mogli da proizvodom sa svoga imanja prehrane svoju mnogobrojnu porodicu. Tako je, npr. radni dan trajao i po 14 sati, iako su realne nadnice bile u opadanju, i to, prije svega, zbog brzog porasta cijena koje su diktirali mnogobrojni špekulanti i nakupci. Bili su to, uglavnom, austrougarski korteši i ljudi koji su se obogatili za vrijeme rata kada su stvorivši veće zalihe hrane koju su sada prodavali i po 15 puta većoj cijeni od one iz 1914. godine. U isto vrijeme nadnice su se jedva bile udvostručile.
               Uz sve to, vlast u srezu, vojnom odsjeku i opštini preuzeli su zelenaši i ratni dobitnici. Čineći pojedincima sitne usluge oni su veoma brzo ostvarili uticaj na žandarmeriju, policiju i srpsku vojsku, koju je narod, inače, dočekao sa oduševljenjem, očekujući da će u vlastitoj državi biti bolje nego pod okupatorima.
Olovska opština, skupa sa ranijom teritorijom opštine Careva Ćuprija, zahvatala je između dva rata teritoriju od 43,2 kvadratnih kilometara (43,200 ha). U njoj je, prema statističkim podacima iz 1931. godine, bilo 8.117 stanovnika. Ti ljudi su živjeli u 67 sela i zaselaka i jednoj kasabi (Olovo) koja je bila centar opštine. Iz istih izvora takođe se može zaključiti da je najviše bilo Muslimana (4.578), a zatim Srba (2.375) i Hrvata (1117), dok je ostalih nacionalnosti bilo veoma malo (svega 47).
                  (Dalje)

ISTORIJA OLOVA, 5 (iz knjige ''Оlova'' Jeremije Perića Ješe

olovo | 14 Novembar, 2010 14:19

             Međutim, neki stariji ljudi, koji su već u to vrijeme bili zaposleni, tvrde da je sindikalna organizacija postojala na željeznici, te da su u nju bili učlanjeni pored stranaca i neki domaći ljudi. Tako se iz toga perioda kao sindikalisti spominju Arsen Tadić, Miloš Obuka, Boško Krčo, Gabor Martinek, Šime Rudelić i Joško Porče. Zbog toga se s pravom može pretpostaviti da su sindikalno organizovani radnici sa područja Olova, iskazivani kroz sindikalnu organizaciju u Zavidovićima, gdje je inače bio centar sindikalnog i partijskog rada za sve zaposlene u firmi »Eissler i Ortlieb«, kao i na željezničkoj pruzi Zavidovići - Olovo - Han-Pijesak.
                Međutim, treba reći da je geografski položaj Olova, zainteresovanost okupatora za ovaj kraj sa vojno-strateškog gledišta u kome je uveden strog vojnookupacioni režim, bio jedan od razloga što sindikalni pokret nije i u ovom kraju uhvatio čvršće korijene, te da je prvi svjetski rat inače usporio razvitak radničkog pokreta, a i već postojeće organizacije bile su rasturene i onemogućene u radu. Uz sve to čovjek olovskog kraja stupajući u radni odnos, unosio je sebe onakvog kakav je bio: neobrazovan, opterećen nacionalnim i vjerskim predrasudama nenaviknut na disciplinu. On je takođe bio bojažljiv, sklon uticaju hodža i popova, koji su obično zagovarali poslušnost caru kao i bogu, pa je i to uticalo na njegovo opredjeljenje, odnosno neopredjeljenje za radnički pokret.
                I dok su zaposleni na šumskim radilištima i željeznici bili u situaciji da se koliko - toliko zaštite od kapitalističke eksploatacije i okupatorovog terora, dotle je seljak bio prepušten sam sebi. Iako je, naime, turska uprava već 1876. godine donijela Zakon o fakultativnom otkupu kmetova, koga je priznao i prihvatio i austrijski okupator, kmetovi ga zbog nemaštine nisu mogli koristiti. Kasnije, kada je Privilegovana zemaljska banka počela davati kredit za otkup u visini do polovine procjene vrijednosti kmetskog imanja, situacija se nešto popravila, ali velike kamate i kratak rok vraćanja duga, bili su nepovoljni za kmetove, tako da je do 1910. godine otkupljeno veoma malo kmetskih kuća.
Neriješeno agrarno pitanje, korumpirano činovništvo, naduto i prezrivo ponašanje došljaka, veliki porezi, česte pljenidbe, gubitak slobode Muslimana, novčana privreda i birokratska vlast, stvorili su za siromašnog seljaka još teže uslove života nego što su bili prije austrougarske okupacije. »Teret kapitalizma je stekao, a teret feudalizma se nije razriješio«, pisao je Veselin Masleša. Porezima i zajmovima, kao i na tržištu, zemljoradnik je bio eksploatisan od kapitaliste, a pored toga imao je stalne obaveze prema feudalcu kao kmet. Da bi mogao platiti porez i kupiti najneophodnije artikle za odijevanje, ishranu i obradu zemljišta siromašni seljak olovske opštine morao je sve više svojih proizvoda otkidati od usta i iznositi na pijacu, gdje je upadao u makaze nesrazmjernih cijena između industrijskih i poljoprivrednih proizvoda.
                  (Dalje)

ISTORIJA OLOVA, 4 (iz knjige ''Оlova'' Jeremije Perića Ješe

olovo | 14 Novembar, 2010 14:04

AUSTROUGARSKA OKUPACIJA
(1878-1918)

              Nakon vojničkog zaposjedanja Bosne i Hercegovine od strane austrougarskih trupa došlo je do velikih promjena. Novi režim izvršio je znatne promjene u administrativnom i političkom pogledu. Bosna i Hercegovina podijeljena je na okruge, a ovi na srezove (kotare). Srezovi su bili podijeljeni na opštine, a ove na mahale i zaseoke. Po toj podjeli Olovo je, kao opština, potpalo pod kladanjski srez, a ovaj pod tuzlanski okrug.
              Kao i u ostalim mjestima, tako su i u Olovu, Muslimani bili uvjereni da je boravak austrougarskih trupa privremen. Na molitvama u džamiji još se spominjao sultan kao suveren, a o praznicima su iznošene stare turske zastave. Turski novac još je bio u opticaju. Uz sve to, muslimanske mase bile su duboko nepovjerljive i neprijateljski raspoložene prema tuđinskoj vlasti, koja im je oduzela raniji privilegovani društveni položaj. Nezadovoljno je bilo i srpsko stanovništvo, tako da se Austro-Ugarska od samog početka okupacije odlučno suprotstavila jačanju srpske nacionalne misli, koju je, ipak, smatrala najopasnijim neprijateljem, radi čega je i nastojala da spriječi približavanje ili savez muslimanskog i srpskog stanovništva.
              Zbog toga je austougarska vlast, nakon vojničkog zaposjedanja okupirane teritorije, nastojala da što prije zavede red i da pohvata odmetnike i one koji su zaostali iza vojske pljevljanskog muftije Mehmed-efendije Šemsekadića , tako i preostale hajduke koji su se i dalje zadržavali na Romaniji, pa i oko Olova (Jovo Tandarić i Đuro Zekanović). Između ostalog austrougarska obavještajna služba je otkrila da se u Srbiji sprema grupa bivših boraca otpora da pređe u istočnu Bosnu čim ozeleni šuma, s ciljem da otpočnu borbu protiv okupatora, a imati u pozadini naoružane ljude na koje se srpska vojska mogla osloniti, bilo je vrlo opasno. Zbog toga su i preduzeti koraci da se te grupe likvidiraju.
               Vlast u Olovu, u prvo vrijeme okupacije, nalazila se u vojnim rukama. Komanda 13. austrougarske divizije, čije je sjedište bilo u Tuzli, angažovala je u svoju službu sposobnije činovnike iz turskog doba, i to tek nakon temeljitog provjeravanja njihovog držanja prije i u vrijeme nastupanja austrougarskih trupa, ali je odmah počelo i doseljavanje činovnika, trgovaca, zanatlija i lica slobodne profesije iz Austrije, Ugarske, Njemačke i Italije. Svi su oni, uz žandarmeriju i domaće pandure, policiju i vojne garnizone, imali da posluže za učvršćenje okupatorske vlasti i zavođenje birokratskog policijskog sistema. Smatrajući Bosnu i Hercegovinu za svoju koloniju koju je trebalo što više eksploatisati, okupator ju je već u decembru mjesecu 1879. godine uključio u carinski sistem Monarhije, što je kapitalističkoj eksploataciji otvorilo širom vrata, a šumska i rudna bogatstva Olova i okoline kao i ostalih krajeva, našla su se netaknuta pred gladnim stranim kapitalom.
               (Dalje)

ISTORIJA OLOVA, 3 (iz knjige ''Оlova'' Jeremije Perića Ješe

olovo | 14 Novembar, 2010 13:58

                Za izvoz olova i druge robe iz Olova u Dubrovnik i u druga mjesta, i uopšte za obavljanje trgovine i prometa, korišteni su konjski karavani, dok je prenos putnika vršen jahaćim konjima. To je zato što u srednjem vijeku, a i mnogo kasnije, u ovim krajevima uopšte nije bilo kolskih puteva, tako da su Vlasi stočari bili najvažniji činilac u vršenju čitavog prometa od Olova do Dubrovnika i obratno. Inače, karavani su do Olova dolazili putem koji se u dokumentima nazivao »Via narente«, a koji je od Dubrovnika išao preko Blagaja, Konjica i Ivan Sedla, a zatim preko Visokog i Sutjeske za Olovo. Od Olova se jedan krak odvaja za Kladanj Zvornik, Srebrenicu i Tuzlu i dalje za Slavoniju i Ugarsku, dok je drugi krak preko Zagorja išao za Knežinu, Borač, Glasinac, Praču i Rogaticu. »Via narente« je imao veliki značaj u međunarodnom saobraćaju, jer je Jadransko more i primorske gradove povezivao sa Srbijom (preko Srebrenice i Zvornika), Sremom i Ugarskom (preko Tuzle, Brčkog i Bosanske Rače), zbog čega su za njega bile zainteresovane i sve zemlje koje su se graničile sa srednjovjekovnom Bosnom.
            U starija vremena, dok uz drumove još nisu bila izgrađena skloništa, putnici su sa sobom nosili šatore ili tende pod kojima su noćivali. Međutim, pošto su karavani ponekad imali i po sto konja pa i više, počeli su duž puta, da se grade skloništa za smještaj ljudi, stoke i robe. Takva skloništa su postojala u doba srednjovjekovne Bosne i uz tzv. »Via narente«. Pošto je u doba turske vladavine došlo do znatnog porasta saobraćaja, uz glavne i sporedne puteve po selima i varošima počeli su da se podižu hanovi i karavansaraji.
             Hanom se nazivala zgrada u kojoj su konačili putnici a u iste svrhe služio je i karavan saraj (riječ složena od kjarban ili karavan i saraj). Prva riječ označava veći broj konja i kiridžija, dok je druga značila dvor. Razlika između hana i karavan-saraja bila je u tome što je putnik u hanu plaćao konak i zimi i ogrev, a konak je u karavan-saraju bio besplatan, dok se za hranu i ogrev putnik morao brinuti sam. Osim toga, u hanovima je bilo nešto namještaja i posteljine, a u karavan-saraju nije bilo ništa.
              (Dalje)

ISTORIJA OLOVA, 2 (iz knjige ''Оlova'' Jeremije Perića Ješe

olovo | 14 Novembar, 2010 13:48

          Nakon 1450. godine smanjuje se broj Dubrovčana u pojedinim bosanskim mjestima, pa i u samom Olovu. Razlog tome treba tražiti u sve većoj opasnosti od Turaka koji upravo u to vrijeme proširuju svoju vlast i na bosansko područje, upadajući sami ili na poziv bosanskih feudalaca u pogranične krajeve Bosne, i to baš u one dijelove gdje su se nalazili glavni rudnici srebra i olova. Inače, Dubrovčani koji su živjeli u Olovu bavili su se uglavnom trgovinom, a bilo je i takvih koji su zakupljivali carine u rudnicima, što je bio veoma unosan posao. Svoje pravo na Ubiranje carine, velikog izvora prihoda, vladari i feudalci davali su u zakup, što je bilo vrlo česta i uobičajena pojava u srednjem vijeku. Time bi se vladar oslobodio od organizacije carinske službe, a određena svota novca u vidu zakuďnine bila mu je uvijek zagarantovana. Jedan od zakupaca carine u Olovu bio je i Živko Lamrić. On je počeo da naplaćuje višu carinu nego što je to bilo uobičajeno, zbog čega je morala da interveniše čak i dubrovačka vlada.
           Prisustvo Dubrovčana u bosanskim gradovima, pa i u Olovu, imalo je uticaja na život onih naših ljudi koji su sa njima dolazili u kontakt. Dubrovčani su, isto tako, po običajima onog vremena, ostavljali crkvama za spas duše dio svoje zaostavštine, a nije bio rijedak slučaj da su i sami svojim prilozima učestvovali u podizanju novih vjerskih objekata.
            Međutim, mada je Dubrovnik svojim posredništvom u trgovini i investiranjem kapitala pomogao i podsticao razvoj bosanske privrede on je u isto vrijeme kočio i sputavao svaki značajniji pokušaj privrednog osamostaljenja srednjovjekovne Bosne.
Pojedini feudalci su nastojali da iz veze sa Dubrovnikom izvuku što je moguće veću dobit za sebe. Tako npr. Radoslav Pavlović u povelji od 10. aprila 1441. godine dozvoljava Dubrovčanima slobodnu trgovinu po svojoj zemlji, ali pod uslovom da plaćaju prave i zakonske carine. Vojvoda Petar i knez Nikola Pavlović takođe u povelji od 15. jula 1454. godine zahtijevaju da Dubrovčani plaćaju carine kao i za vrijeme kneza Pavla, vojvode Petra i vojvode Ivaniša. No i pored toga članovi porodice Pavlović, koji su inače u poveljama garantovali Dubrovčanima sve moguće slobode, nisu se ustručavali da zaustavljaju dubrovačke trgovce pa i čitave karavane i da im oduzimaju robu, nakon čega je redovno intervenisala dubrovačka vlada.
            Iako su u drugoj polovini XVI vijeka bosanski feudalci pokazivali znatno manje interesa za trgovinu olovom, orijentišući se više na prodaju srebra, i na kupovinu luksuzne robe, ipak se i u kasnijim godinama i feudalci pojavljuju kao prodavači rudarskih proizvoda. Tako npr. braća Pavlović, Petar i Radoslav, u više navrata prodaju Dubrovčanima velike količine olova, a to su mogli činiti, zato što se najveći rudnik olova u Olovu nalazio na njihovom području.
           (Dalje)

ISTORIJA OLOVA, 1 (iz knjige ''Оlova'' Jeremije Perića Ješe

olovo | 14 Novembar, 2010 09:57

I S T O R I J A O L O V A
(olovskim Srbima, na znanje i pomen)

U V O D

              Opština Olovo se nalazi na obroncima planina Romanije, Konjuha i Zvijezde, sa površinom od 408 kvadratnih kilometara. Po popisu stanovnika 1981. godine imala je 16.317 stanovnika, sa 47 naselja, uglavnom seoskog tipa, smještenog pretežno na planinskoj visoravni, sa nadmorskom visinom od 800 do 1200 metara. Dolinsko područje otvoreno je u pravcu sjeverozapada i jugozapada, a obuhvata dolinu vodotoka Krivaje, Bioštice i Stupčanice.
            Sam grad Olovo nalazi se na magistralnom putu Sarajevo - Tuzla i sastavcima rijeka Stupčanice i Bioštice, koje na izlazu čine plahovitu i kanjonima bogatu Krivaju, desnu pritoku rijeke Bosne.
            Zahvaljujući bogatim nalazištima rude olova, po kome je mjesto i dobilo ime, srednjovjekovno Olovo koje se pod tim imenom prvi put spominje 1382. godine postalo je nadaleko čuveno i poznato. U njega, zbog kupovine rude, u četrnaestom i petnaestom vijeku dolaze brojni trgovci iz Dubrovnika, Splita, Zadra i drugih primorskih gradova, a za rudu iz Olova bile su zainteresovane i neke prekomorske metropole.
            Olovo je u srednjem vijeku bilo i sjedište bosanskih franjevaca, koji su bili česti gosti nadaleko poznatog franjevačkog samostana.
              Na opštini se od davnina nalazi i veliki broj srednjovjekovnih nekropola, od kojih su one u Križevićima, Boganovićima, Musićima i Mramorju posebno bogate nadgrobnim spomenicima-stećcima, sa natpisima, skulpturama i heraldičkim ukrasnim motivima.
             Dolaskom Turaka Olovo gubi značaj koji je imalo u vrijeme vladavine bosanskih kraljeva. Dio ovdašnjeg stanovništva, naročito hrvatskog, pobjegao je ispred turskih osvajača i nastanio se u susjednoj Slavoniji i drugim krajevima Hvatske. Zbog toga je u to vrijeme mnogo napuštenih naselja. Nešto kasnije ovo područje se počelo naseljavati stanovništvom koje je prešlo na islam, kao i onim koje se doseljavalo iz drugih krajeva. Olovo nije više moglo da dostigne onaj značaj koga je imalo u srednjem vijeku i za vrijeme eksploatacije rude olovo.
             Poslije Austrougarsk okupacije Bosne i Hercegovinr, izgrađena je šumska željeznička pruga Zavidovići - Olovo - Han-Pijesak, uz otvaranje brojnih šumskih radilišta, što je dalo novi pečat cjelokupnom životu olovskog područja. Do tada je Olovo bilo stočarski i poljoprivredni kraj. Od tada Olovo postaje veliko šumsko eksploataciono područje na kome se zapošljava veći broj stanovnika Olova i okolnih sela. Stvaraju se i prve radničke organizacije drvodeljaca i željezničara, koje se uključuju, u borbi protiv eksploatatora, u brojne štrajkačke i tarifne pokrete toga vremena.
             Stanovništvo olovske opštine prošlo je u Drugom svjetlom ratu teška stradanja i velika iskušenja, jer se nalazilo na vjetrometini, na periferiji četiri ustanička žarišta, izloženo je nasrtajima brojnih neprijateljskih grupacija i pokreta, a najteže su, kao i u Prvom svjetkom ratu, stradali Srbi.
            Olovska opština je iz ratnog vihora izašla opustošena, opljačkana, porušena i popaljena, bez putne mreže, škola, učitelja i ljekara, ali slobodna i ujedinjena u zajednicu jugoslovenskih naroda i narodnosti. Njeno stanovništvo, uključilo je sve svoje snage u borbu za obnovu ratom razorenih sela, pruga, mostova i pilana, kao i izvlačenje svoga kraja iz vjekovne zaostalosti.
             Na bazi vlastitih privrednih resursa podižu se novi privredni kapaciteti, razvija se šumarstvo i drvna industrija - privredne grane koje su dugo vremena činile okosnicu razvoja komune, dok je izgradnjom modernog asfaltnog puta Sarajevo - Tuzla područje Olova direktno povezano sa dva velika industrijska i potrošačka centra. Time je opština ujedno dobila i izlaz u svijet.
              Dinamičan razvoj opštine u poslijeratnom periodu imalo je značajnog uticaja i na sveukupni društveno-ekonomski razvoj i socijalni položaj stanovništva ovoga kraja. Tako je društveni proizvod po stanovniku dostigao 27.300 dinara, a nacionalni dohodak 24.130 dinara po glavi stanovnika. Zapaženi rezultati ostvareni su zahvaljujući preduzećima: ‘‘Šumarstvo’’, Primarna prerada drveta ‘‘Stupčanica’’, ‘‘Finalna prerada drveta’’, Tvornica namještaja ‘‘Bor’’, Tvornica trikotaže ‘‘Šik’’, Rudnik olova, ‘‘Stupčanica-trans’’, Prevoz putnika i održavanje vozila, ‘‘Građevinarstvo’’, ‘‘Ehos’’- motel Olovo, Srednjoškolski centar ‘‘25. maj’’, Osnouno obrazovanje i vaspitanje, Dom zdravlja i druge.
U tim organizacijama je radilo 2.850 radnika, a osnovnu privrednu djelatnost predstavljalo je uzgoj i eksploatacija šuma (75% ukupnih površina opštine čine šume i industrijska prerada drveta, a radilo se i na planu stvaranja uslova za finalizaciju drvne proizvodnje.
             Dinamičan razvoj privrede pratio je i brz razvoj društvenih djelatnosti, a posebna pažnja je posvećena zdravstvenoj i socijalnoj zaštiti stanovništva, elektrifikaciji sela, izgradnji puteva, vodovoda, telegrafsko-telefonske mreže, školskog prostora i drugih komunalnih i infrastrukturnih objekata. U Domu zdravlja u Olovu bilo je zaposleno 12 ljekara i 52 medicinska radnika, a izvršena je elektrifikacija svih domaćinstava, izgrađeno je 360 kilometara asfaltnih i makadamskih puteva. Najveći broj sela imao je svoje vodoopskrbne objekte, osnovnim obrazovanjem obuhvaćeno je 100% djece, a u Srednjoškolskom centru za usmjereno obrazovanje bilo je 800 učenika, od kojih se svake godine u prosjeku 10% upisivalo na studije višeg i visokog obrazovanja, itd.
           Posebna pažnja bila je posvećena razvoju trgovinske mreže i ugostiteljstva, a nosilac ove značajne društvene funkcije je Radna organizacija ‘‘Jedinstvo’’, koji je djelovala u sastavu ‘‘UPI’’ Sarajevo. Činili su se značajni napori na stvaranju uslova za razvoj banjsko-klimatskog i drugog turizma. Veliki broj brdskih rijeka bogatih ribom i široka šumska prostranstva u kojima ima dosta divljači pružali su izvanredne uslove za kampovanje, lov i ribolov.
              Dinamičan razvoj uslovio je visok porast stanovništva. Na području opštine 1961. godine je bilo 13.687stanovnika i 2.927domaćinstava, dok je zadnjim popisom (1981. godine) utvrdeno da na opštini ima 16.317 stanovnika i 3.841 domaćinstvo.

(Dalje)

RADMILO ZEKIĆ

olovo | 08 Novembar, 2010 13:26

    Radmilo (Radomir) Zekić je rođen u olovu 21. 07.1969 godine.
       Osnovnu školu završio u Solunu (''Hasan Kikić), a srednju u Srdnjoškolskom centru ''25 maj'' u Olovu (poljoprivredni tehničar).
       Aktivno igrao fudbal u FK ''Stupčanica'' Olovo, gdje je branio za sve selekcije od pionira, juniora, do prvog tima u periodu od 1983 do 1990. godine.
      Muzikom se bavio amaterski iz zadovoljstva, što je posle ratnih dešavanja prešlo u profesionalnu djelatnost.
       Snimio 7 albuma od toga 6 za Muzičku produkciju Renome, a jedan zadnji za muzičku produkciju BN-mjuzik.
      Pravni fakultet upisao u Banjoj Luci 2004. godine, a diplomiorao u 2008. godine.
      Postdiplomske studije završio u Beogradu na privrednoj akademiji i ima zvanje diplomirani pravnik-master.
       Kroz muzičku karijeru obišao sve kontinente vise puta.
       Posleratni perio živio u Vlasenici do 2004 godine a sad Živi u Zvorniku.

Богдан Боровчанин - ХУМАНИТАРАЦ ОД ЗАЧЕЋА ДО СМРТИ

olovo | 01 Novembar, 2010 22:48

ПРИМ. ДР ЉУБОМИР МЕДИЋ

olovo | 01 Novembar, 2010 18:08

ПРИМ. ДР ЉУБОМИР МЕДИЋ
(специјалиста стомтолошке протетике)

       Рођен је 11. 01. 1953. године Оловским Лукама, гдје је завршио основну школу, а Срдњу зуботехничку школу завршава 1972. године у Сарајеву у којој је био и предсједник омладине.
       Исте године је уписао Стоматолошки факултет у Сарајеву. Са наглашенима осјећајем за друштвених живот, у току треће и четврте године, је предсједник студентске организације. Факултет завршава 1977. године, наклон чега одлази на одслужење војног рока у Београд и Добој (као љекар стажиста), након чега је добио резервни војни чин.
        У току 1979. године се запошљава у Здраствену станицу у Олову у којој је био управник, гдје учествује у прерастању исте у Дом здравља. Био је први његов директор, до краја 1984. године. Полије тога одлази на специјализацију стоматолошке протетике у Сарајеву, коју окончава 1987. године.
        Као љекар бавио се синдикалнима радом и у сјећању су остала лијепа дружења...
        У току рата у БиХ био је у Оловским Лукама, а након рата (полије Дејтонског споразумна у којем су Олово и Оловске Луке припале Федерацији БиХ), прелази у Зворник, гдје 1996. године отвара приватну стоматолошку ординацију ‘‘Medicol’’.
       Активан је члан у стоматолошким организацијама (у другом мандату Скупштине коморе доктора стоматологије Републичке Српске је предсједник надзорног обора), а био је оснивач и потпредсједник, а једно вријеме и предсједник Удружења приватних доктора стоматологије Републике Српске.

        Ожењен је Станом Красић (сада Медић) 1981. године. Имају двије кћерке, које су завршавале основану шкољу у Олову и Шапцу, а средњу у Зворнику, након чега одлазе на студије у Београд. Старија, Јелена, завршила је Факултет организационих наука и ради од 2008. године, а млађа Ивана је завршила Факултета ‘‘Браће Карић’’. Наставиле су мастер студије.
       Живи у Зворнику и успјешно води стоматолошку амбулантну ‘‘Medicоl’’, у улици Браће Југовић 2а, e-mail: medicol@teol.net (код жељезног моста), телефони 056 210-918 и 065 535-045.
       Брат Миливоје живи у Бијељини са супругом Радом, кћерком Тањом и сином Бојаном.
       Отац Маријан је умро 1987. године, а мајка Стака 2010. године. Сахрњени су у Оловским Лукама.
      Веома је поносан што потиче из Олова, и као такав јако је омилљен међу оловљанима у Зворнику, међу којима су доктори Рајко Жугиће и Драган Грубачић, оптичарем Млађом Којићем, рођаком Радом Медићем, Бранком Цвијановићем, Браном Жугићем, Радмилом Зекићем, Новицом Ђурђијићем, Самојком Жугићем, Пером Дивљановићем, Славишом Вишњићем...
      Кумовао је, заједно са Рајком Жугићем, слави цркве у Олову за 70-годишњицу њеног освећења 11. септембра 2010. године.
      У току 2006. године у властитом издању, поводом 10 година исељавања Срба из Олова, штампао је књигу сакупљених пјесама ''Запамтиће Луке и Олово кад' ће лола пропјеват' поново'', која је врло радо прихваћена међу људима исељених из Олова.
      Са изузетним смислом за друштвене односе, иницирао је Скуп Оловчића, али и сакупљање грађе за књигу ‘‘Оловски Срби – некада и сада’’.

Krajšići, 13. 07. 2008. godiner

olovo | 14 Septembar, 2010 13:41

Olovo, 11. septembra 2010. godine

olovo | 14 Septembar, 2010 13:38

др МИЛИВОЈЕ ВУКОВИЋ

olovo | 17 Jun, 2010 08:29

Др Хаџи Миливоје Вуковић (самопис) 2010-06-17

        Рођен сам 13.06.1953. године у Олову од оца Војка и мајке Десанке, рођене Аљиновић. Основну школу и гимназију сам завршио у Олову а медицински факултет у Сарајеву.
         Већ у основној школи су ми се урезали дубоко у душу стихови пјесме ”Дјетињство” од мог друга Моце који гласе:
                ”Сва ћу поља ја бос претрчати
                и ријечицу прескочићу малу
                направићу подвиг па нек знају
                 да ја нисам ни за какву шалу. ”
          Као да су ме ти стихови водили кроз живот. Трудио сам се да изађем из анонимности и мислим да сам у томе у неку руку успјео. Већ у гимназији сам заволио спорт и медицину. Учествујући у наградним играма посрећило ми се па у јуну 1974. године одлазим на X свјетско првенство у фудбалу у Нјемачку (Југославија – Шкотска 1:1). Затим априла мјесеца 1979. године у Греноблу у Француској присуствујем с’ братом Здравком кошаркашкој утакмици када Босна постаје први клуб из Југославије првак европе (Босна – Емерсон 96:93). Те године 1979. у новембру одлазим у Шабац на одслужење војног рока. У војсци сам био кад је умро Тито. Као што кажу војска је школа живота, ту имам довољно времена за размишљање и прављење планова за будући живот. Размишљам о родном крају и у слободно вријеме пишем понеку пјесму. Ова ми је остала у сјећању и записана у мом дневнику а последња строфа ми је посебно драга
               ” Шетам пистом аутопарка
                гледам звијезде погледа блага
                питам се шта ради моја мајка
                гдје ли је сада дјевојка драга.
                Једна за другом мисли се роје
                да ли је тата у трећој смени
                гдје ли је сада друштво моје
                хоће ли неко доћи мени
                хоће ли се испунити надања
                дал’ ће боља осванути јутра
                 угријаће сунце мога дана
                 данас патим ал’ за боље сутра.”
            Изгледа да је моја судбина везана за Мачву па се поново 1983. године вараћам у Црну Бар (родно мјесто Хадук Станка) као лекар опште медицине и ту почињем да радим. У Црној Бари играм фудбал за локални клуб ”Хајдук Станко” који је члан окружне Мачванске лиге. Активно играм до 1988. године а следећих седам година играм за ветеране ”Мачве” из Богатића. У Црној Бари сам шеф амбулант једанаест година и спортски лекар многих клубова у Мачви. У јуну 1990. године одлазим у Италију на свјетско првенство у фудбалу (Шпанија – Југославија 1:2) а следеће године у мају 1991. у Барију у Италији присуствијем утакмици у којој Црвена звезда постаје првак Европе (Звезда – Олимпик 5:4 пеналима). То је прва екипа из Југославије која је постала првак Европе у фудбалу. Године 1994. сам озидао породичну кућу у Богатићу и одлазим из Црне Баре да радим у Дому здравља.
              Специјализацију из опште медицине завршава 01.02.1999. године а после тога априла 2005. године стичем звање примаријус. После петооктобарских промјена 2000. године као први излазимо 20. октобра из земље и одлазим у посјету манастиру Хиландар, колијевки Светосавске духовности. Као истрајног оданог својој православној вјери, испред цркве у Богатићу предлажу ме за члана Епархијског савјета православне епархије Шабачко – Ваљевске и ту сам функцију обављао од 2001. до 2006. године. У међувремену на парламентарним изборима одржаним 28. децембра 2003. године сам изабран за народног посланика у скупштини Србије и ту сам био до 15. фебруара 2007. године.
             Уз божији благослов о Васкрсу 2006. године одлазим у Свету земљу у Јерусалим. Ту пролазим и упознајем путеве господње и мјеста на којима је био и гдје се родио Исус Христ. Као што су ми рекли ”Ко оде у Јерусалим никада се не враћа исти”. То је заиста тако па сам ја сада Хаџи Миливоје Вуковић и многе ствари су се промјениле у мом животу.
         Оженио сам се 1985. године Славком Аћимовић (1956) из Бановог Поља код Богатића. Имамо двије ћерке које су рођене у Шапцу. Александра (1986) и Слађана (1988) оне студирају медицину у Крагујевцу.

Stara pilana:Vojko Vuković, Relja Mićič, Aleksa Suslovski i Ramiz Drozak

Iz osnovne škole u Olovu 1968. godine

Za skupštinskom govornicom, 2005 (Srbija)

Ispred Hilendara 1998. godine

Sa Svetim ognjem u rukama

Vojo Ostojić: Humanista na djelu

olovo | 02 Jun, 2010 08:22

DAROVAO KRV 147 PUTA

• Rekorder među dobrovoljnim davaocima krvi u Sokocu, ali i šire je šezdestpetogodišnji Vojo Ostojić, koji je darovao krv 147 puta.

       A sve je počelo jednog aprilskog dana 1964. godine u Olovu. Vojo je tada, kao devetnaestogodišnjak, prvi put dao krv za jednog teško povrijeđenog radnika olovske pilane. Od tada je redovni učesnik akcija dobrovoljnog davanja krvi.
       - Zdravlje me dobro služi. Tabletu nisam popio 35 godina. Kad se krv obnavlja, bolest ne ide na to. Mislim da zahvaljujući davalaštvu krvi nemam zdravstvenih problema - istakao je Ostojić.
          On je dodao da će uskoro morati da prestane da daruje krv, ali će se odazvati na još tri akcije, kako bi broj darovanja krvi zaokružio na 150. Mladima poručuje da se ne plaše akcija darovanja krvi, ali nije zadovoljan brigom koju društvo poklanja humanistima kao što je on.
         Ostojića je nedavno za humanost koju pokazuje već decenijama odlikovao predsjednik Republike Srpske Rajko Kuzmanović. Kaže da je to jedina nagrada koju je dobio, ali za njega nema veće nagrade nego da spasi nečiji život.
         Prije rata živio je u Olovu odakle je kao izbjeglica stigao u Sokolac.
        Zanimljivo je da još nije riješio svoje stambeno pitanje. Sa suprugom i sinom živi u kolektivnom centru na Majdanima kod Sokoca. Kada govori o brizi društva za višestruke davaoce krvi, Vojo Ostojić posebno ističe da bi mnogi više trebalo voditi računa o zdravstvenoj zaštiti ne samo njih nego i članova njihovih porodica. Vojo je zdrav i ne posjećuje ljekare, ali ima bolesnu suprugu.
       - Kao višestruki davalac krvi, kada je u pitanju liječenje moje supruge ne mogu da računam ni na kakvu pomoć. Trebalo bi to nekako regulisati. Društvo bi se tako moglo odužiti nama humanistima - istakao je Ostojić.
         U toku rata Vojo je znao i po tri do četiri puta godišnje darovati krv. Danas u Sokocu ima više od stotinu članova Aktiva dobrovoljnih davalaca krvi.

Branko Gajević

ДР МИЛЕНКО КРЧО

olovo | 28 April, 2010 12:03

Milenko Krčo rođen je 14.02.1939. godine u Ponjerci, opština Olovo, od oca Krčo Jefte i majke Glogovac Spasenije. Osnovnu školu završio je u Olovu 1957. godine, a srednju medicinsku u Tuzli 1961. Medicinski fakultet upisao je u Sarajevu 1961. godine, ali je 1962. prešao na Medicinski fakultet u Novom sadu, gde je i diplomirao 31.01.1967. godine. Nakon fakulteta odlazi na odsluženje vojnog roka gde je stekao čin potporučnika 27.06.1968. Čin poručnika dobio je 1.12.1972., a ubrzo zatim i čin kapetana (22.12.1972.). Nakon odsluženja vojnog roka vratio se u Olovo gde je radio kao upravnik Doma zdravlja sve do 1971. godine.

Specijalizirao je epidemiologiju u Medicinskom centru u Tuzli, a specijalistički ispit položio je 7.05.1976. Iz Tuzle prelazi u Zavod za zdravstvenu zaštitu Medicinskog centra u Somboru gde radi kao načelnik epidemiološke službe. Maja, 1979. godine završio je kurs „Preventivno medicinska zaštita u opštenarodnoj odbrani“ na Bledu.Magistarski rad na Medicinskom fakultetu u Sarajevu odbranio je 26.07.1982. godine.U Institutu za KVB u Sremskoj Kamenici radio je od 1981. godine, kao šef Zavoda za epidemiologiju, a od februara, 1995. bio je šef epidemiološkog programa u Centru bolničko epidemiološke informatike do odlaska u invalidsku penziju oktobra, 1996.Veoma uspešan na poslovnom planu, još uspešniji na privatnom. Oženio se Milicom Marinkov iz Kovilja, sa kojom ima sina Srđana (rodjen 1970) i ćerku Spaseniju (1972). Bio je divan suprug i otac. Imao je brojne prijatelje koje je cesto okupljao u svom domu, uvek voljan da sasluša i pomogne, spreman na šalu, pesmu i igru. Još kao veoma mlad (sa svega 35 godina) teško je oboleo, te se uz pomoć porodice borio sa bolešću sve do kraja života. Umro je 25.01.2000. godine, sahranjen je u Kovilju, pored Novog Sada.Bila je privilegija biti njegova porodica.

DR RAJKO ŽUGIĆ

olovo | 28 April, 2010 05:27

        Rajko Žugić je rođen 1953. godine u Brdima, kod Olova.
        Osnovnu školu završio je u Olovskim Lukama, a srednju medicinsku školu i Medicinski fakultet u Sarajevu.
        Poslije završetka fakulteta radio je u Domu zdravlja u Olovu, gdje je bio i direktor.
        Specijalizirao je medicinu rada.
        Sada je vlasnik specijalističke ambulante medicine rada u Kozluku, kod Zvornika.
        Poznat je po blagodarnim djelima podarenim narodu, i kao ljekar i kao čovjek. Po tome je jedan od najboljih ljudi rođenih u Brdima, kod Olova.
       Njegovu bigrafiju, dopuniće pacijenti i narod.

EPISKOP LONGIN

olovo | 26 April, 2010 09:58

    ЕПИСКОП ЛОНГИН

     Епископ америчко-канадски
     Митрополије НОВОГРАЧАНИЧКЕ

        Лонгин (Момир) Крчо рођен је 1955. год. у селу Крушчању, општина Олово, од родитеља Станоја и Анђе рођене Јовановић. Основну школу је похађао у Оловским лукама, да би затим завршио Богословију ''Св. Три Јерарха'' у манастиру Крка. Примио је монашки завет мале схиме као ученик петог разреда богословије.
      Монашење је извршио тадашњи епископ далматински Стефан 1975. год. Исте године рукоположен је у чин ђакона, а затим и јеромонаха. Они који су пратили духовни и интелектуални развој, једног од најбољих у генерацији, нашли су за сходно да младог јеромонаха пошаљу на даље научно образовање и духовно усавршавање. Тако је монах Лонгин упућен у Московску духовну академију од 1975. до 1979. године, да би исту завршио са степеном кандидата богословља.
Након студија службовао је у Епархији зворничко-тузланској као секретар Епархијског управног одбора и администратор 1. и 2. тузланске парохије. 1983. год. постаје суплент у Богословији ''Св. Три Јерарха'' у манастиру Крка.
       На Сабору у мају 1985. год. изабран је за викарског епископа моравичког. Хиротонисан је 20. октобра 1985. У мају 1986. год. изабран је за епископа аустралијско-новозеландског, где је остао шест и по година. Поред служења на огромној територији Аустралије старао се за подизање нових цркава и истицао у раду са омладином. Владика Лонгин је посебно био познат као борац за јединство српске цркве.
       На Сабору 1992. год. на молбу Његове Светости патријарха Павла, владика Лонгин се примио дужности епископа далматинског. Боравио је у манастиру Крка и предавао у Богословији. По благослову патријарховом путовао је у Канаду и Аустралију, где је прикупљао помоћ за страдални српски народ. После пада Републике Српске Крајине владика Лонгин са Богословијом из манастира Крка борави на Дивчибарама код Ваљева. Помагао је епископу шабачко-ваљевском Лаврентију у епархијским пословима, а заједно са епископом горњокарловачким Никанором радио је на хуманитарној помоћи избеглицама.
       Одлуком Његове Светости патријарха Павла постављен је за његовог помоћника у администрирању епархијом америчко-канадском Новограчаничке митрополије у јулу 1997. год.. У мају 1998. год. постављен је за администратора америчко-канадске епархије, а у мају 1999. год. је изабран од Светог архијерејског сабора за сталног епископа америчко-канадске епархије Новограчаничке митрополије. Владика Лонгин је устоличен на епископски трон америчко-канадске епархије 14. октобра 1999. год.. У име патријарха Павла и Светог архијерејског синода, устоличење је обавио митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.
Од тада епископ Лонгин успешно води ову епархију на задовољство Српске православне цркве и верујућег надода.

NEDELJKO ŽUGIĆ, biografija sa bibliografijom

olovo | 25 April, 2010 15:48

NEDELJKO ŽUGIĆ

BIOGRAFIJA SA BIBLIOGRAFIJOM

        Nedeljko Žugić, pjesnik, romansijer, izdavač i novinar, rođen je 20. januara 1952. godine u Olovu, gdje je završio osnovnu školu (1968), a srednju (1971), Višu socijalnu školu (1978) i visoku - socijalni rad (1982 u Sarajevu. Nadalje se školovao po pravilu ''Koža je ogledalo mozga, kao posvećenik i prosvjetljenik istine, što će naknadno objaviti (opečaćeno djelima)…
           Živio je od 1968 do 1995. godine u Sarajevu, a sada živi na Palama.
        Radio je u ''Energoinvestu'' od 1974. do 1992. godine, na raznim poslovima, studirao i pisao uz rad:
           Opštini Ilidža 1992 (april, maj, juni), kao urednik lista ''Srpsko slovo'';
Sarajevsko-romanijski korpus (juli, avgust, septembar), kao urednik lista ''Srpski vojnik'';
         Ministarstvu za boračka pitanja u Vladi Republike Srpske (1993 do juna 1994), kao stručni saradnik za humanitarne poslove;
Zavodu za udžbenike (tada RIZ ''Prosvjeta) i nastavna sredstva Republike Srpske (od juna 1993. do avgusta 1995), kao urednik u izdavačkoj djelatnosti;
Od septembra 1995. do do maja 2000. prvi slobodni umjetnik Republike Srpske, bavio se istraživanjem sociološko-psiholoških fenomena i pojava, govorio svoju monodramu ''Ode, a da nije poginuo'' i fotografisao učenike sarajevsko-romanijsko-drinske regije (preko 10 hiljada);
      Od maja 2000. radi kao glavni i odgovorni urednik Informativno-stručnog časopisa ''Šume'' u JPŠ ''Šume Republike Srpske'';
U toku 1993. godine osnivao Udruženje za informativno kulturnu djelatnost ''Sveti Sava'', a 1998. Književnog fonda ''Sveti Sava'', (gdje je izdavač i glavni i odgovorni urednik i časopisu ''Glas istoka'' (od 2008).
         Od 20543-98300. godine do 2006. bio je predsjednik Udruženja (ali i osnivač) književnika – Podružnice sarajvsko-romanijsko-drinske regije.

           Objavio je:

1.    ''Samoubica objašnjava svoj slučaj'' (roman), ''Svjetlost'', Sarajevo, 1988. godine;
2.    ''Baštinski dar'' (poezija), ''Univerzal'', Tuzla, 1999. godine;
3.    ''Uzlazno padanje'' (drama), ''Sterijino pozorje'', Novi Sad, 1999. godine;
4.    ''Molitva za mrtve'' (poezija), RIZ ''Prosvjeta'', Srpsko Sarajevo, 1993. godine;
5.    'Zbogom Sarajevo'' (poezija), Udruženje za informativno-kulturnu djelatnost ''Sveti Sava'', Srpsko Sarajevo, 1996. godine;
6.    ''Romanijski soneti'' (poezija), Udruženje za informativno-kulturnu djelatnost ''Sveti Sava'', Srpsko Sarajevo, 1997. godine;
7.    ''Ona koje ima'' (poezija), Književni fond ''Sveti Sava'', Srpsko Sarajevo, 1999. godine;
8.    ''Ode, a da nije poginuo'' (poetsko-filozofska drama), Književni fond ''Sveti Sava'', Srpsko Sarajevo, 1999. godine;
9.    ''Pjevljive priče'' (poezija za djecu), Književni fond ''Sveti Sava'', Srpsko Sarajevo, 2002. godine;
10.   ''Očevim jezikom'' (poezija), Zavod za udžbenike i nastava sredstva, Istočno Sarajevo, 2004. godine;
11.      ''Viđenje unaprijed – život na brisanom prostoru'' (dokumentarna hronologija), Književni fond ''Sveti Sava'', Srpsko Sarajevo, 2005. godine;
12.   ''Izabrane pjesme'' (poezija), Književni fond ''Sveti Sava'', Srpsko Sarajevo, 2006. godine;
13.      ''Roman o Ivani'' (roman), Književni fond ''Sveti Sava'', Srpsko Sarajevo, 2007. godine;
14.   ''Sjenke'' (roman), Književni fond ''Sveti Sava'', Srpsko Sarajevo, 2006. godine;
15.   ''Pjesnici u đačkom kolu'' (izbor poezije pjesnika sarajevsko-romanijsko-drinske regije za djecu), Književni fond ''Sveti Sava'', Srpsko Sarajevo, 2008. godine;
16.   ''Jezikom duše'' (roman), Književni fond ''Sveti Sava'', Srpsko Sarajevo, 2010. godine.

        Član je Udruženja književnika Republike Srpske i Srbije, Udruženja šumarskih inženjera i tehničara, osnivač Udruženja za informativno-kulturnu djelatnost i Književnog fonda ''Sveti Sava'' i ''Glasa istoka'' – časopisa za književnost, umjetnost, nauku i društveni život.
Objavljivao je u ''Oslobođenju'', ''Našim danima'', ''Licima'', ''Životu'', ''Mostovima'', ''Stvaranju'', ''Mladosti'', ''Energoinvestu'', ''Životu'', ''Odjeku'', ''Književnoj reči'', ''Književnim novinama'', ''Oku'', ''Javnosti''...

       O njegovim knjigama su pisali:

·   Majo Otan (Jugo-harakiri Nedeljka Žugića - o romanu ''Samoubica objašnjava svoj slučaj'', ''Naši dani'', 1988);
·   Vladimur Jagličić (Stihovi slikani užasom - o zbirci pjesama ''Molitva za mrtve'', ''Pogledi'', 1994);
·   Vladimur Jagličić (Pero zabodeno u venu - o zbirci pjesama ''Molitva za mrtve'', ''Javnost'', 1996);
·   Radoslav Samardžija (Olovka piše čemerom) - o zbirci pjesama ''Molitva za mrtve'', ''Oslobođenje'', 1994);
·   Mr Predrag Radić (Zašto smo kakvi jesmo) – o pjesniku Nedeljku Žugiću, ''Glas srpske'', 1995;
·   Radoslav Samardžija (Pjesme ratnog užasa - o zbirci pjesama ''Molitva za mrtve'', Oslobođenje 1994);
·   Milanko Vitomir Mali (Sonetna daronosnica - o zbirci pjesama ''Romanijski soneti'', Oslobođenje, 2000);
·   Milanko Vitomir Mali (Sapatnik iz reke odlaznika) – o zbirci pjesama ''Zbogom Sarajevo'', Novo oslobođenje, 1997;
·   Nedeljko Zelenović (Soneti bola i radovanja - o zbirci pjesama ''Romanijski soneti'', Oslobođenje, 2000);
·   Nedeljko Zelenović (Ženi na putu od ničega do nečega - o zbirci pjesama ''Ona koje ima'', Oslobođenje, 2001);
·   Milenko Stojčić (Lirske epistole Nedeljka Žugića - o zbirci pjesama ''Ona koje ima'', ''Glas srpske'', 2002);
·   Radoslav Samadžija (Rat nas je sve pobijedio - o poetsko-filozofskoj drami ''Ode, a da nije poginuo'', ''Glas srpske'', 2002);
·   Nedeljko Zelenović (Oda čovjeku i duši - zbirci pjesama ''Očevim jezikom'', ''Glas srpske'', 2004);
·   Radoslav Samardžija (Poetski naboj romana - o romanu ''Sjenke'', ''Glas srpske'', 2004);
·   Tanja Trifunović (Put čudnovate staze srca - o romanu ''Sjenke'', ''Nezavisne novine'' 2008);
·   Bojana Popadić (U bijeloj sjenci oblaka - o romanu ''Roman o Ivani'', ''Glas srpske'', 2007);
·   Nedeljko Zelenović (Spasiće nas ljubav i praštanje - o romanu ''Roman o Ivani'', knjiga književnih kritika ''Lažljivci koji govore istinu'' Nedeljka Zelenovića, 2011);
·   Nedeljko Zelenović (Pisci su lažljivci koji govore istinu - o romanu ''Sjenke'', knjiga kjiževnih kritika ''Lažljivci koji govore istinu'' Nedeljka Zelenovića, 2011);
·   Željka Domazet (Sjenke rata i rasula - o romanu ''Sjenke'', ''Glas srpske'', 2006);
·   Saša Šekara (Nebeske suze spasa - o zbirci pjesama ''Izabrane pjesme'', ''Glas srpske'', 2007);
·   Nedeljko Babić (Poetika u nagonu izviđanja - o zbirci pjesama ''Očevim jezikom'', ''Oslobođenje'', 2001);
·   Zoran Kostić (Oči duše - o zbirci pjesama ''Očevim jezikom'', ''Glas srpske'', 2006);
·   Radoslav Samardžija (Moderno literarno djelo - o romanu ''Roman o Ivani'', ''Nezavisne novine'', 2007);
·   Mihailo Orlović (Veži me tako da mogu da letim - o romanu ''Roman o Ivani'', ''Glas srpske'', 2006);
·   Radoslav Samardžija (Mozaička poetsko-dokumentarističko-filozofska struktura romana - o romanu ''Sjenke'', sajt www.svsavapale.blog.rs;
·   Radomir Jagodić (Ljubav Bisere i nauma je Nojeva arka spasa - o romanu ''Jezikom duše'', ''Glas istoka'', 2011);
·   Petar Aškraba Zagorski (U središtu knjige je ljubav - o romanu ''Jezikom duše'', ''Glas istoka'', 2011);
·   Dušan Zurovac (U znaku traganja - o romanu ''Jezikom duše'', ''Glas istoka'', 2011).

           Zastupljen je u:

·    ''Enciklopediji pjesnika Jugoslavije 1990. godine'',
·    ''Antologiji savremene srpske poezije pjesnika rođenih poslije 1945. godine'' Vladimira Jagličića i
·   ''Nasukani na list lirike'' (antologiji savremene srpske poezije Bosne i Hercegovine) Anđelka Anušića i Živka Maleševića.

Nagrade:
·   Nagrada ''Slovo gorčina'' (1981 i 1982),
·   Gordanino proleće (1980),
·   Plaketa ''Pjesnik - svjedok vremena'' za knjigu ''Ona koje ima'', 2002.,
·   Plaketa ''Svetosavlje'' Trebinje, 2003.,
·   Istina o Srbima (Gradiška),
·   Književne zajednice ''Jovan Dučić'' za najbolju pjesmu u 2002. godini,
·   Povelja Vidovdanskih pjesničkih susreta za rukopisnu zbirku pjesama ''Zbogom Sarajevo'' 1996.,
·   Povelja Književnog fonda ''Sveti Sava'' za najbolju knjigu na temu ljubavi za roman ''Roman o Ivani'', 2009.

      Projekti:

·    ''Prvi festival guslara Bosne i Hercegovine'', (Ilijaš 1991. Godine)
·    ''Vidovdanski pjesnički susreti'' u Sokocu (od 1993 godine),
·    Udruženja za informativno-kulturnu djelatnost i Književnog fonda ''Sveti Sava'' (objavilo je 55 knjiga raznih žanrova i raznih autora),
·    Ratnih izdanja knjiga i novina u Republici Srpskoj (''Srpski vojnik'' - kasnije ''Srspka vojska'', ''Rat u pjesmi'' – prva štampana knjiga u ratu 1993. godine i prvih štampanih izdanja u RIZ ''Prosvjeta'' – sada Zavodu za udžbenike i nastavna sredstva),
·    ''Književnici zajedno'',
·    ''Književnici sa prirodom'',
·   ''Pjesnici u đačkom kolu'' (antologija pjesnika za djecu sarajevsko-romanijsko-drinske regije),
·    ''Informativno-stručnog časopis ''Šume'',
·    ''Glas istoka'', časopis za književnost, umjetnost, nauku i društveni život,
·    ''Đurđevdanski krst na Romaniji'' (humanitarna akcija)
·   ''Alter-ego'' (centra za ličnu, bračnu i porodičnu problematiku) i mnogih nevladinih organizacija koje su uticale da se ''skinu'' sankcije opštinama u Republici Srpskoj, sprečavao sukobe, kao što su pobune vojske, kao i drugih pobuna na relacijama koje nisu za javnost.

     Piše filmske scenarije (''Druga ruka'', ''Čuvari predsjednika'', ''Nema pare bez omare'', ''Miljacka - rijeka života i smrti'', ''Život na rukama''...)
      Is ražuje sociološko-psihološke fenomene i pojave.
   Objavio je traktate jasne do bola: ''Rat mitova'', ''Kraj trojedne Bosne i Hercegovine'', ''Kolektivna smrt naroda'', ''Čovjek je uzrok haosa'', ''Ko je grobar Srba u BiH'', ''Kome treba ovakva policija'', ''Nikolino samo(ubistvo)'', ''Nepotpisani pečat istine'', ''Šumska mafija pustoši šume'',''Nestanak šuma je krađa budućnosti'', ''Balvan pukao od opterećenja'', ''Rat filmskom industrijom'', ''Neka književnika makar nikome ne trebali'', ''Samouništenju naroda prethodi kriza kulture'', ''Sebi fabrike – narodu višak nemanja'', ''Nestala je krivina udesno'', ''Infektivan jezik mržnje'', ''Prodaja Srebrenice'', Sodoma i gomora'', ''Splav koji prokišnjava'', ''Medijski linč SDS-a'', ''Nekažnjeni čitač budućnosti'', ''Pođi-stani-odustani'', ''Prosjački štap za odlikovane'', ''Upozorenje Srba na zle sile'', ''Višegradska staza – od svjetske manifestacije do privatizacije'', ''Lažljivci koji govore istinu'', ''Žive rane peku, a srce ne puca'', ''Vladavina diktature nerada i nereda'', ''Proizvođači prošlosti – kradljivci budućnosti'', Najezda loših pisaca'', Sa Titom energija zablude, poslije Tita strah od budućnosti'', ''Pazi se, prisluškuju'', ''Svijest pala u nesvijest'', ''Infektivan jezik mržnje'', ''Duhovi zlobe'', ''Da te nema trebalo bi te izmisliti'', '' Banke bez fabrika kradu budućnost'', ''U svetom siromaštvu vlast čeka narodna sačekuša'', ''Da te nema trebalo bi te izmisliti'', itd.

    Адреса:
Романијска бб
71420 Пале
e-mail: nedeljko.zugic@gmail.com
              http://nedeljkozugic.blog.rs/
Telefoni: +387 (0)57 226-538, +387 (0)65 543-983

Danica Žugić, Ponijerka

olovo | 24 April, 2010 07:47

DANICA ŽUGIĆ

Danica Žugić (rođena Tomić), je svima nama ostala u sjećanju po pravljenju melema za čišćenje rana, ali i brže zarastanje, kao i smolanica za uboje, ali i po tome da su sva djeca, kada su išla u školu i vraćale se kući, prolazila pored njene kuće. Svima je nešta davala, od dobre riječi do iscjeliteljskih melema i smolanica, ali i vaskršnjih jaja.

Mi djeca, često smo se igrali lopte na Potkući.

Meni kao piscu, ostaje u sjećanju kao pomajka, jer me zadojila (a i mnoge je druge)… Kada se nađeš u toplom krilu zavičaja, da bi poletio u svijet, treba od majke ili pomajke početi. Tako se možeš za sve vezati, ali tako da letiš. Odatle u nama altruistička dimenzija, nezasita ljubav prema čovjeku.

Možda se mi, Ponijrčani, po tome i prepoznajemo.

To sam upjesmio:

Đurđevdan

(dan za radovanje)

Svježe jutro, nebo puno sjaja,

vazduh treperi, zemlja diše.

Sve što živi radost ga spaja,

a razigranu djecu najviše

Najveća zemaljska čarolija

je Đurđevdan ispod sača

nebeskoga, a ta magija

slađa je od svakog kolača.

Tada su najopojnije trave,

zato je Đurđevdan slava stoke;

svi seljaci svijeta ga slave,

ljekovite trave stavljaju u fioke.

Када сам видио Даницу на овој слици, осјетио сам непоновљиви утисак шљивовог пекмеза. Кад се заиграмо "лопте" на Поткући и изгубимо сваки осјећај када је доста па мртви уморни попадамо по трави, изађе Она са кришкама "преко цијелог хљеба" намазаним шљивовим пекмезом. Спас. Хвала ти,тетка Данице! Остоја Ивановић.

NEDOVRŠENA PRIČA O MILOŠU IVANOVIĆU

U Beogradu je živio jedan naš zanimljiv čovjek. Možda nisi nikad čuo za njega. Zvao se Miloš Ivanović, sin Marka i Jovanke, dakle , rođeni brat pok. Vojina Ivanovića. Mogao bi biti 1928.godište.

On je, vjerovatno u ljeto 1943, otišao sa nekom partizanskom brigadom i kraj rata dočekao u Beogradu. Bilo je to poslije Sutjeske, naš narod se tada vraćao iz bježanije ili „muhadžera“, a bili su , uglavnom, po srpskim romanijskim selima. Moji su, konkretno, bili na Vučijoj Luci kod Janka Sekule.

Ako se dobro sjećam iz Dedijerovog „Dnevnika“, a sada nemam vremena da provjeravam, našim krajem, na sjever, je prošla 5. vojvođanska.

Elem, našao se amidža na kraju rata u Beogradu i tu i ostao. Završio električarski zanat i elektro-tehničku školu i radio u atomskom Institutu Vinča.

Oženio se između 1961. i 65. i ima sina Nenada. Žena mu se zove Nada. Divna žena, dolazila je u Ponijerku sa Nenadom dok je Vojin živio u Ponijerci.

A zanimljivo je da Miloš nikada nije došao u Olovo i Ponijerku. Ni na radost ni na žalost.

Vidio sam ga jednom 1990, u Aranđelovcu, kod moje tetke Slavojke (Milankova i Perina majka).Prepoznao sam ga po stricu Vojinu, liče kao blizanci. On je mog strica Marka prepoznao odmah, a nije ga vidio od 1943. kad je ovome bilo 6 godina. Nevjerovatno!

Pitao sam ga zašto nikad nije dolazio: ni kad se ženilo, ni udavalo, ni rađalo, ni sahranjivalo. Rekao mi je da se bojao kako bi reagovao kad bi sreo nekog od komšija koji su sve Ivanoviće, 17 čeljadi, 2 puta povezali i poveli na klanje, ali je Bog htio drugačije.

Negdje 92. ili 93, kada je u Srbiji bilo jako teško, Nenad je otišao u Australiju. 95, ili nešto kasnije Miloš mu je otišao u posjetu i tamo umro.

Na ETF-u u Beogradu postoji prof. Nenad Ivanović. Na internetu sam mu gledao naučne radove, ali nigdje nema ličnih podataka. Moram vidjeti da li je to rođak koji se, možda, vratio iz Australije. U tom slučaju bih ovu priču dopunio, jer mora biti ispričana. Sa stricem sam imao dogovor da ga posjetim, ali je to odlagano i stric umrije.

Eto, takvi smo, nemamo vremena jedni za druge, pogotovo, ako nam ništa ne treba. A dragi su kao zdravlje, kad ih izgubiš-shvatiš šta si imao.

Београд, 22. април, 2010. Остоја Ивановић

Ovo je sjajna priča, koju treba dopuniti po dubini vrlo neobična, čak i za romansijersku obrdu. Hvala ti Ostoja, kao i tvojoj supruzi, koja ti je pomogla na uređenju ovoga teksta. Dogodine, kada bude skup Olovčića u Zvorniku, obvezno da se vidimo. Nedeljko!

_____________________________________________________________________________

PISMO MILOŠEVOG SINMA NENADA, AVGUST 2012.

Драги рођаче Остоја (Ивановићу)

(ИСТИНА О ЖИВОТУ И ЖИВОТНОМ ПУТУ МИЛОША ИВАНОВИЋА)

Изузетно ме је дирнуо твој прилог на овом блогу у коме пишеш о својим сећањима на мога оца, Милоша. Мој отац се није много дружио са људима и није одржавао везу са родбином. И поред тога, ето неко га се сећа. Он је живео у сталном бежању од своје прошлости која га је прогањала кроз ноћне море и никада није хтео да прича о њој. Тако ни ја, његов син, не знам много о његовој прошлости. Ипак, покушаћу да довршим недовршену причу о мом оцу.

Милош Ивановић је рођен у селу Понијерка од оца Марка и мајке Јованке (рођене Крчо). Које године је рођен, то је била стална полемика између њега и његове старије сестре, Илинке. Он је тврдио да је рођен 1922, а Илинка да је рођен 1925 године. Сећам се да се мој теча Перо, Илинкин муж шалио да је вероватно Милош у праву и да су њему подвалили да се ожени старијом девојком. Црквене књиге су биле спаљене током Другог светског рата, па никада није било могуће поуздано утврдити које године је Милош рођен.

Прекретница у Милошевом животу се догодила током рата. Мислио сам да је то било 1942, али највероватније је Остоја у праву када пише да је то било 1943. године. Наиме, наш народ се вратио у свој крај из бежаније и тада су дошли усташе у Понијерку. Повезали су Србе и почели да кољу. Мој отац је са својом породицом чекао везан да буде заклан. Одједном дотрчаше један Хрват, Марко Чаја (мислим да је родом из Кладња) и два Муслимана који су имали високе чинове у усташкој војсци и наредише да клање стане. Дали су Србима оружану пратњу и ставили их на воз за Зворник где ће моћи да пређу Дрину и оду у Србију. Усташки војници су гледали у Србе и коментарисали како би их радо поклали, али им не дадоше стартшине. Ето, у сваком роду постоји и човек и нечовек.

Тако се Милош нашао у Србији. Прво у Врњачкој Бањи, па у Аранђеловцу и на крају у избегличком центру близу Београда. Током рата је завршио електричарски занат. Милош је био мали растом и мајстор код кога је учио занат га је наговорио да каже на попису избеглица да је рођен 1928 тако да га ниједна војска није мобилисала.

Крај рата је дочекао у Београду као електричар. Након безмало три године служења војске (где је добио чин водника) радио је у фабрици мотора у Раковици, затим у институту Борис Кидрич у Винчи и на крају у институту Михаило Пупин на Звездари.. .Када сам касније у животу сретао инжењере који су радили са њим у неком од два института, сви су ми говорили да је "Миша винклер", како су га звали, најбољи мајстор у граду ѕа винкловање електромотора и трансформатора.

Иако није учествовао у рату као војник, трауме које је тада задобио ће обележити читав његов живот. Јако је ретко причао о томе, углавном када га је посетио неко из родног краја. Ноћу се будио ознојан, понекад са узвиком. Шта је сањао, могу да предпоставим. У Босну је залазио најдаље до Бјељине где су једно време живели његова сестра и зет, Илинка и Перо. У родни крај се никада више није вратио, чак ни када му је умрла мајка за коју је био изузетно везан. Сестре, Јеленку, која је живела на Дрецељу и Рајку, која је живела на Загајници па у Оловским Лукама, је видео још два или три пута до краја живота. Сестру Веселенку, која је живела у Очевљи изнад Вареша је видео само једном након четрдесет година. Његов брат Војин нас је посећивао понекад. Иако никада није настојао да одржава везу са људима из своје предратне и ратне прошлости, када би год неко дошао из старог краја у посету, Милош и га обасипао питањима о разним људима и местима. Једино сам тада могао да чујем да каже по нешто о ратном ужасу кроз који је прошао.

Милош је до те мере бежао од своје прошлости да је чак говорио чистим екавским наречјем, користећи "бре", а никада "болан" или "бона". Као да је рођен у Београду. Људи који га не знају, никада не би помислили да је родом из Босне.

Оженио се мојом мајком, Радмилом (рођеном Ђорђевић) 1962. године. Пет сати пред крај те године сам се ја родио. Милошева мајка, Јованка је тада била јако болесна, практично на умору. Када су јој јавили да је Милош добио дете, рекла је "Сада могу мирно да умрем". Скончала је неколико месеци након мог рођења.

Овде почиње моја животна прича, али ово није прилог о мени, него о Милошу. Рећићу само да сам завршио електротехнички факултет. Стигао сам близу магистратуре, али никада нисам магистрирао, јер сам се 1993. године оженио, а 1994. одселио за Канаду (Ванкувер, Британска Колумбија), не стигавши да магистрирам. Ваљда сам пошао очевим стопама, па сам за ових осамнаест година посетио стари крај само једном.

Милоша је јако потресао онај безсмислени рат деведесетих година. Историја се за њега поновила. Људска глупост се поново показала на делу и Милош је поново проживљвао свој погром из Понијерке. Наша кућа је била пуна избеглица из Олова и Оловских Луку. Било нас је и по десет у стану од четрдесет и осам квадратних метара. Спавало се по поду на јорганима. Милош није био као нека наша блиска родбина која је живела у Београду и рођеној браћи и сестрама из Босне говорила "Наш стан је мали. Идите у избеглички центар." Није нам сметала родбина, него људска патња. Ја сам се оженио и нисам имао где да заснујем породицу. 1994. године сам се упркос очевом противљењу и очајању одселио за Канаду.

Отац и мајка су ми први пут дошли у посету 1998. године. Милош није могао да поднесе ову средину. Не зна језик и не може ни са ким да поразговара. Говорио је да му у тој самоћи навиру нека ружна сећања и да жели да се врати у Београд. Вратио се након месец дана.

Други пут ме је посетио 2000. године. Поново је био несрећан, али се у њему развила велика љубав према млађој унуци Софији. Та љубав га је задржала у Канади. Стално се играо са Софијом, водио је у парк бар два пута дневно, увече је успављивао. Једно вече крајем септембра 2000. године, након целодневног јурења са Софијом, пожалио се да га боле зуби. Не схватајући да је то знак инфаркта, ја сам му обећао да ћу га сутрадан ујутру одвести код зубара. Те ноћи је имао тежак инфаркт. Хитна помоћ је стигла брзо, пружила му прву помоћ и одвела га у болницу. Није се више будио. Умро је након пет дана, 2. октобра 2000. године. Сахрањен је у Канади, у месту Сури, код Ванкувера. Испратили су га супруга Рада, син Ненад, снаја Јована и унуке Анастасија и Софија. Тиме се завршава прича о мом оцу, Милошу Ивановићу.

Nenad Ivanović, Vankuver – Kanada

nenadi@yaho.com

NASELJENA MJESTA U OLOVU

olovo | 22 April, 2010 12:20

Ajdinovići, Arapovača, Bakići, Berisalići, Boganovići, Brda, Bukov Do, Čude, Čuništa, Dolovi, Drecelj, Dugandžići, Glavično, Gornji Drapnići, Grabovica, Gurdići, Jelaške, Kamensko, Klinčići, Kolakovići, Kovačići, Krajišići, Križevići, Kruševo, Lišci, Magulica, Metilji, Milankovići, Olovo, Olovske Luke, Petrovići, Ponijerka, Ponor, Prgoševo, Pušino Polje, Radačići, Rečica, Rijeka, Slivnje, Solun, Stojčići, Šaševci, Vukotići, Žunova.

PISMA

olovo | 22 April, 2010 09:59

Selo Ponijerka, 2008. godine

Здраво, Неђо!

Морам признати да се нисам јавио када сам први пут видио твој сајт, али слабо стојим са временом. Надам се да ћеш разумјети. Пошто високо цијеним твој подухват настојаћу да помогнем колико могу. Рачунај с тим. И вјеруј да ми је јако жао што још нисам у пензији па да се томе посветим потпуно.

Не могу рећи да сам богзна како упућен и да имам много контаката са нашим људима, али ако бар једно име спасим од заборава, труд ће имати смисла.

Мислим да умријети није страшно, а бити заборављен – јесте!

Јављаћу ти се повремено, кад имам нешто да ти саопштим на колико-толико систематизован начин.

Почећу од себе, логично је, а и најлакше:

Остоја Ивановић, рођен 10.03.1950. у Понијерци од оца Стјепана и мајке Радосаве, рођене Жугић (са Брда)

Основну школу завршио у Понијерци (4 разреда) и Олову (5-8 разреда), машинску техничку у Зеници и машински факултет у Мостару.

Радио кратко, између Техничке школе и факултета у Олову (пилана), а по завршетку факултета у Зеници па у Витезу.

Из познатих разлога отишао из Витеза у Београд у јануару 1992. и радио у Првој Искри до 2000, а од 2000. и сада у Војнотехничком Институту.

Оженио се 1977. Слободанком Златковић (1953) из Беле Паланке, наставницом српског језика (љубав из студентских дана).

Имамо двоје дјеце која су рођена у Зеници:

Кћер Татјана (1977), завршила економски факултет, удата, има два сина. Живи и ради у Београду.

Син Миљан (1982), завршио електротехнички факултет, живи и ради у Београду.

Ето, мој драги Неђо, то су ти сува биографска факта, а ти о мени, вјероватно, знаш још много тога.

Него, да те не замарам вишком података, волио бих да ми се јавиш и кажеш који подаци су ти потребни и да ли те интересује само задња миграција или и оне раније?

Ти си, сигурно, више од мене у контакту са доста мојих рођака, а ја ћу ти набројати неке са којима можда ниси па ти кажи кога да ти ближе "опишем":

Дубочанин Перо и Миланко (Г. Дрецељ), Зекић Славко (Меорача), Макитан Новица и Добрица (моја "браћа по матери"). Добрица је, на жалост, умро у Братунцу, Станишић Лука-Лујо...

Толико за овај пут, други пут ће бити више.

Поздрављам те.

Моја и-мејл адреса је: ostoja.ivanovic@gmail.com

Учионица на отвореном, Понијерка, 1961. године (Учитељ Стојан Васиљевић из Крушевца (Србија)

Драги Остоја,

По ко зна који пут сам се увјерио да ни случајност није случајна, као што ни сам живот није производ случаја. Пошто то проучавам, али не у домену научне фантастике, већ суште, опредмећене збиље, сами је Бог хтио да се ти први јавиш, јер си највреднији, најпаметнији и најсавјеснији, од свих наших земљака и вршњака који живи у мом сјећању. Узмимо примјер, када смо били ђаци, директор школе Џаферагић Муниб, док смо сви још на постројавању, држао је лекцију из ђачке етике са нагласком на кога сви треба да се угледамо. Рекао је, дословно, сјећам се и боје гласа и акцента, овако: ''Треба да идете стопама Ивановић Остоје, а не стопама Вијачкић Анте...''. Ето, видиш да се сјећање у мени, још као живо креће.

Углавном, не волим да причам о себи, то говоре моја књижевна, истраживачка и друга благодарна дјела. А Бог увијек зна чије масло у кандилу гори...

Добро си схватио методолошку матрицу за прикупљање материјала о Србима из Олова. Сви ми подаци требају: завршена школа, гдје ради, дјеца, фотографије, пословбни и сви други резултати, телефони, гдје живе, породичне прилике; онако како си ти написао о себи, из моју дубинску књижевну и истраживачку попуну, јер ја овом послу прилазим са пуно љубави (а посао у којем нема љубави и знања дуго траје и никад се не завршава).

О Добрици знам, али ми треба његова фотографија датум рођења и смрти...

Новица је навраћао код мене, у ЈПШ ''Шуме Републике Српске'', када је долазио из Аустралије. Хтио је да направи уговор са директором о преузимању отпада (биомасе) из шума и да се направи огромна брикетара....Знам да је био у Београду...Али, и о њему ми требају подаци или е-маил адреса, јер је свијет село у малом... Дубочани ми, такође, требају...Зекићи, сви... Често сам у Београду, али не стигнем да све посјетим. Тамо је и Славко Жугић, Миливоје Вуковић, Мико Томић, а у Шапцу их има највише...Када би ми сви послали податке као ти, лако би било.

У ствари, ја имам уређаје за ''узимање документације (лап-топ, скенер, камере, диктафон), али за то би ми требало да уђем у сваку кућу, што је неизводљиво. Зато сам се одлучио на прављење блога за прикупљање материјала о Оловским Србима. Ту идеју, углавном сви поздрвљају, али се мало ко одазове савјесно и темељито, као сарадник. Часан примјер је наш земљак примаријус др. Љубомир Медић из Зворника, др Миливоје Вуковић из Београда, Ратомир Којадиновић и Богдан Боровчанин из Бијљине.

Као добромисленом и праворјечивувом човјеку Бог ми је испунио све жеље. Слава му. Као дијете, саљао сам да изнад наше Понијерке летим умјесто на метли – на великом перу. И, ето, постао сам књижевник, издавач, истраживач, чији чланци, трактати и есеји се (као што је ''Свето сиромаштво'', ''Сарајевским Србима кратка рука туђег завичаја'', ''Профитери – пауци рата'' и други читају...Све се то можее наћи на мом блогу и разним сајтовима. Још из мајчине утробе осјећао сам жудњу за причалаштвом, али не оним које је лажно, са инфлацијом ријечи и које пустоши душу.

Хвала на јављаљу и сарадњи, твоје писмо сам малчице уредио и објавићу га на блогу заједно са овим одговором, како би били сабирно сочиво за све наше.

Пале, 22. 04. 2010. године

С душом у ријечима, Недељко Жугић!

DEMOGRAFIJA OLOVA (1991, 1981, 1971)

olovo | 19 April, 2010 08:00

DEMOGRAFIJA OLOVA

Po posljednjem službenom popisu stanovništva iz 1991. godine, opština Olovo imala je 16.956 stanovnika, raspoređenih u 44 naselja.

Nacionalni sastav

Napomena: Bošnjaci su kroz popise označavani kao Muslimani (narod), jer im nije bilo dozvoljeno izjašnjavanje u izvornom obliku (Bošnjak). Modalitet Musliman (pripadnost narodu) miješan je lako sa modalitetom musliman (pripadnost vjeri). Prema izbornom zakonu, Ustavu BiH i drugim zakonskim aktima, kada se govori o popisu i kada se navodi termin Muslimani mijenja se sa terminom Bošnjaci (treba se pisati Bošnjaci), jer se novo-staro nacionalno ime odnosi na tadašnji termin Muslimani.

Popis 1991. (stanovnika): 16.956

• Bošnjaci - 12.699 (74,89%)
• Srbi - 3.193 (18,83%)
• Hrvati - 642 (3,78%)
• Jugoslaveni - 285 (1,68%)
• ostali, neopredijeljeni i nepoznato - 137 (0,82%)

Popis 1981 (stanovnika): 16.341

• Muslimani - 11.593 (70,94%)
• Srbi - 3.349 (20,49%)
• Hrvati - 802 (4,90%)
• Jugoslaveni - 478 (2,92%)
• ostali, neopredijeljeni i nepoznato - 119 (0,75%)

Popis 1971. (stanovnika): 15.203

• Muslimani - 10.546 (69,36%)
• Srbi - 3.601 (23,68%)
• Hrvati - 930 (6,11%)
• Jugoslaveni - 46 (0,30%)
• ostali, neopredijeljeni i nepoznato - 80 (0,55%)

OLOVSKI SRBI NEKADA I SADA

olovo | 18 April, 2010 20:44

PRIKUPLJANJE MATERIJALA ZA KNJIGU

''OLOVSKI SRBI NEKADA I SADA''

Najveći problem, koji je dostupan javnosti, je gdje su današnji Srbi iz Olova. Pošto se puno krećem, taj podatak mi nije toliko nepoznat, ali javlja se propratan problem kako ući u svaku kuću ili uzeti podatak od svih.

Radi toga sam taj problem obnarodovao na ovom blogu, koji se nađe na google pretraživaču…

Ako mi svi vi pomognete, materijal ču lakše prikupiti, a onda dolazi njeno uređivanje i objavljivanje (a to je za mene manji problem, jer se bavim tim poslovima).

Jednu bazu podataka mogu pripremiti sam i sa saradnicima, kao što je prim. dr. Ljubomir Medić iz Zvornika, Ratomir Kojadinović iz Bijeljine, Slavko Žugić iz Beograda i neki drugi dobrotvori, koji će svojim blagodarnim djelima pomoći da se sakupi materijal i objavi knjiga ''Olovski Srbi nekada i sada''.

Logistička je podređena onima kojima je knjiga namjenjena i zato je naglasak da dajete što više materijala o sljedećem:

1. Istorija Olova

2. Porijeklo Srba i srpskih prezimena

3. Značajni ljudi u istoriji Olova

4. Kuda je ko odselio, sa porodičnim prilikama

5. Imena i prezimena olovskih Srba sa adresom i brojevima telefona

6. Prilozi samopisa, fotografija, dokumentacije o Olovu i životu Srba u Olovu i u rasejanju (u ratu i poslije rata 1992. godine).

Metodološka matrica je vitalna i može se mijenjati, a zavisiće i od prikupljenog matrijala i od opšteg pogleda na situacionu i istorisku zbilju ''Olovski Srbi nekada i sada''.

Kao dobromislen i pravorječiv istraživač, neće me zbuniti ni oni koji nemaju dobru namjeru prema Srbima iz Olova. Ali, neka me poštede svojih nečistih misli koje se neće zaodjenuti u moju čistu košulju jezika. Ja sam samo nepotkupljiv svjedok o svemu što se dešavalo.

I to nije sve, učestvujte i predlažite, neka knjiga bude rezultat kolektivnog rada.

Najljudskije, s poštovanjem!

Nedeljko Žugić

Podatke možete slati na e-mail adrese ili kao komentare na blogu (www.olovo.rs):

svjetlica@spinter. net
nedeljko.zugic@gmail.com
glasistoka@gmail.com
ponijerka@gmail.com
svsava@teol. net

PJESMA O OLOVU

Kao u one dane kad smo bili djeca,

noćas sam lebdio na krilima mjeseca.

Vidio sam naš zavičaj bajni,

ne prepoznaše me drugovi zavičajni.

Bio sam na našim lednim izvorima,

ja žednik zavičajni – u snovima.

Mislio sam ognjište će zavatriti

pa ću opet kraj njega srećan biti.

Javi mi se žalobnica vila,

ovako je meni govorila:

''Čuvarica sam groba ti očeva,

Iznad kojeg munja bijesa sijeva!''

Nigdje Srba ni krsta tisova,

srušena je kula naših snova!

Šta biješe od našeg Olova…?

Pravoslavna crkva u Olovu (2006. godine)

Pravoslavna crkva u Krajšićima, sagrađena 2007. godine

Kolo ispred Crkve u Krajšićima, 2008. godine

Satelitaski snimak Olova

Željeznička stanica u Olovu (1968. godine)

Čestitamo!

olovo | 18 April, 2010 18:13

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.

Ko sam ja?

OLOVSKI SRBI NEKADA I SADA

Molim Srbe (a i one koji to nisu) koji su se rodili, živjeli ili su na bilo koji drugi način imali veze sa Olovom i olovčićima da mi pošalju sve što su sakupili o Olovu, tekstualni dio, fotografije, događaje, pojave vezane za značajne ličnosti, adrese i brojeve telefona bivših stanovnika Olova, zapisi o rodoslovima (familijama) i ts., kako bih sistematizovao iste i pripremi za knjigu ''Olovski Srbi nekada i sada''.
Najveći problem, koji je dostupan javnosti, je gdje su današnji Srbi iz Olova. Pošto se puno krećem, taj podatak mi nije toliko nepoznat, ali javlja se propratan problem kako ući u svaku kuću ili uzeti podatak od svih.
Radi toga sam taj problem obnarodovao na ovom blogu, koji se nađe na google pretraživaču…
Ako mi svi vi pomognete, materijal ču lakše prikupiti, a onda dolazi njeno uređivanje i objavljivanje (a to je za mene manji problem, jer se bavim tim poslovima).
Jednu bazu podataka mogu pripremiti sam i sa saradnicima, kao što je prim. dr. Ljubomir Medić iz Zvornika, Ratomir Kojadinović iz Bijeljine, Slavko Žugić iz Beograda i neki drugi dobrotvori, koji će svojim blagodarnim djelima pomoći da se sakupi materijal i objavi knjiga ''Olovski Srbi nekada i sada''.
Logistička koncepcija je podređena onima kojima je knjiga namjenjena i zato je naglasak da dajete što više materijala o sljedećem:
1. Istorija Olova
2. Porijeklo Srba i srpskih prezimena
3. Značajni ljudi u istoriji Olova
4. Kuda je ko odselio, sa porodičnim prilikama
5. Imena i prezimena olovskih Srba sa adresom i brojevima telefona
6. Prilozi samopisa, fotografija, dokumentacije o Olovu i životu Srba u Olovu i u rasejanju (u ratu i poslije rata 1992. godine).

Metodološka matrica je vitalna i može se mijenjati, a zavisiće i od prikupljenog matrijala i od opšteg pogleda na situacionu i istorisku zbilju ''Olovski Srbi nekada i sada''.
Kao dobromislen i pravorječiv istraživač, neće me zbuniti ni oni koji nemaju dobru namjeru prema Srbima iz Olova. Ali, neka me poštede svojih nečistih misli koje se neće zaodjenuti u moju čistu košulju jezika. Ja sam samo nepotkupljiv svjedok o svemu što se dešavalo.

I to nije sve, učestvujte i predlažite, neka knjiga bude rezultat kolektivnog rada.
Najljudskije, s poštovanjem!

Nedeljko Žugić

Podatke možete slati na e-mail adrese ili kao komentare na blogu (www.olovo.rs):
nedeljko.zugic@gmail.com
glasistoka@gmail.com

PJESMA O OLOVU

Kao u one dane kad smo bili djeca,
noćas sam lebdio na krilima mjeseca.

Vidio sam naš zavičaj bajni,
ne prepoznaše me drugovi zavičajni.

Bio sam na našim lednim izvorima,
ja žednik zavičajni – u snovima.

Mislio sam ognjište će zavatriti
pa ću opet kraj njega srećan biti.

Javi mi se žalobnica vila,
ovako je meni govorila:

''Čuvarica sam groba ti očeva,
Iznad kojeg munja bijesa sijeva!''

Nigdje Srba ni krsta tisova,
srušena je kula naših snova!

Šta biješe od našeg Olova…?

Nedeljko Žugić

ZAVIČAJ ME ZOVE

Evo pjesme sada nove
Zavičaj me sebi zove
Da se vratim do Olova
Tu je zemlja Srbinova.

Da prošetam livadama
I prostranim planinama
Od Drecelja do Drapnića
Luku, Brda, Dugandžića.

U septembru doću tamo
Da ko nekad zapjevamo
Zavičajne pjesme mile
Što su srpstvo proslavile.

Saša Nikolić

Meni

Pretraži

Kalendar

«	Decembar 2024					»
Po	Ut	Sr	Če	Pe	Su	Ne
						1
2	3	4	5	6	7	8
9	10	11	12	13	14	15
16	17	18	19	20	21	22
23	24	25	26	27	28	29
30	31

Olovo: Zagajničko groblje, 11.05. 2011.

Ivo Andrić: ČUDO U OLOVU

ISTORIJA OLOVA, 7 (iz knjige ''Оlova'' Jeremije Perića Ješe

ISTORIJA OLOVA, 6 (iz knjige ''Оlova'' Jeremije Perića Ješe

ISTORIJA OLOVA, 5 (iz knjige ''Оlova'' Jeremije Perića Ješe

ISTORIJA OLOVA, 4 (iz knjige ''Оlova'' Jeremije Perića Ješe

ISTORIJA OLOVA, 3 (iz knjige ''Оlova'' Jeremije Perića Ješe

ISTORIJA OLOVA, 2 (iz knjige ''Оlova'' Jeremije Perića Ješe

ISTORIJA OLOVA, 1 (iz knjige ''Оlova'' Jeremije Perića Ješe

RADMILO ZEKIĆ

Богдан Боровчанин - ХУМАНИТАРАЦ ОД ЗАЧЕЋА ДО СМРТИ

ПРИМ. ДР ЉУБОМИР МЕДИЋ

Krajšići, 13. 07. 2008. godiner

Olovo, 11. septembra 2010. godine

др МИЛИВОЈЕ ВУКОВИЋ

Vojo Ostojić: Humanista na djelu

ДР МИЛЕНКО КРЧО

DR RAJKO ŽUGIĆ

EPISKOP LONGIN

NEDELJKO ŽUGIĆ, biografija sa bibliografijom

Danica Žugić, Ponijerka

NASELJENA MJESTA U OLOVU

PISMA

DEMOGRAFIJA OLOVA (1991, 1981, 1971)

OLOVSKI SRBI NEKADA I SADA

Čestitamo!

Ko sam ja?

Meni

Pretraži

Kalendar

Najnovije...

Kategorije

Sindikat